inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

- rezervisanjem dela akumuliranog dobitka u vidu različitih oblika rezervi
koje takođe ne znači stvaranje gotovine niti materijalne aktive, nego samo
računovodstvenu raspodelu dela sopstvenog kapitala.
Za utvrđivanje cene korišćenja bilo kog izvora finansiranja najbolji pristup je
indentifikovanje njegove vrednosti pomoću cene na tržištu kapitala. Ako izvori
finansiranja nisu predmet kupovine i prodaje na tržištu ili kada tržište kapitala ne
funkcioniše, kao u nas, javlja se problem. Stoga se problem kvantifikacije cene
upotrebe akumuliranog dobitka može rešiti na dva načina:
- simuliranjem tržišne cene ovih sredstava pretpostavljajući da se radi o
specifičnoj formi eksternih izvora,
- aproksimacijom oportunietnih troškova.
Shodno navedenim konceptima cena upotrebe akumuliranog dobitka može se
definisati kao očekivana stopa prinosa na obične akcije preduzeća. Ukoliko se na
uložena sredstva akumuliranog dobitka ostvari stopa prinosa koja odgovara ceni
akcijskog kapitala tržišna cena akcija neće se promeniti, u suprotnom ona će pasti.
Ukoliko cena akcija pada za akcionare je najbolja alternativa da ukupni neto
dobitak isplate za dividende.
Akcijski kapital je kapital koji preduzeće pribavlja emisijom i prodajom
običnih akcija na tržištu kapitala. Istina ukupan akcijski kapital delom sačinjava i
kapital pribavljen emisijom i prodajom tzv. preferencijalnih akcija. Osnovna
karakteristika akcijskog kapitala je da je to trajni izvor kapitala vlasničkog
karaktera, bez obzira na to što se stvarni vlasnik akcija tokom vremena može
menjati kao posledica njihove kupoprodaje na sekundarnom tržištu kapitala.
Iskazuje se na pasivnoj strani bilansa preduzeća po nominalnoj vrednosti akcija bez
obzira da li je prodaja izvršena iznad ili ispod te cene u kom slučaju se iskazuje
kapitalni dobitak ili gubitak.
Cenu akcijskog kapitala možemo definisati kao internu stopu prinosa koja
izjednačava sadašnju vrednost gotovine po osnovu dividende sa sadašnjom cenom
akcije, odnosno „kao internu stopu prinosa koju preduzeće mora ostvariti na
ulaganja finansirana akcijskim kapitalom da bi se sprečio pad tržišne cene akcija“.
Prema tome, investicione alternative koje obezbeđuju veću stopu prinosa od proste
stope kapitalizacije po kojoj tržište vrednuje tok prinosa nastao ulaganjem
akcijskog kapitala povećavaju neto sadašnju vrednost preduzeća, neto sadašnju
vrednost vlasnika akcija i uslovljavaju porast tržišne vrednosti akcija. Iz navedenog
proizilazi da je cena kapitala od emisije običnih akcija uslovljena stopom rasta
(natprosečne, konstantne, nulte ili opadajuće) dividende.
Kao što je već napomenuto, preduzeće emituje i prodaje preferencijalne akcije
koje u odnosu na ostale hartije od vrednosti imaju nekoliko prednosti. Kao
najbitnije ističemo:
- plaćanje preferencijalne dividende se može odlagati,
- emisija preferencijalnih akcija ne zahteva zalaganje imovine preduzeća,
364