inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

trgovine, da bi 50-ih i 60-ih godina prošlog veka strane direktne investicije (SDI)
počele da imaju izuzetno važnu ulogu u ovom procesu (Mrak, 2000, str.3). Da
bismo shvatili koje su razmere promena u tokovima SDI, dovoljno je napomenuti
sledeće: tokom poslednje dve decenije, za razliku od svetske trgovine, ove
investicije su se povećavale po daleko dinamičnijim stopama (Levy Yeyati i drugi,
2003, str. 5), a samo u poslednjoj deceniji prošlog veka, ukupni prilivi SDI u svetu
su uvećani skoro tri puta, a kad je reč o zemljama u tranziciji više od deset puta
(Mrak, 2000, str. 3 – 7).
Mnoge empirijske analize su pokazale da SDI (bar kad je reč o zemljama u
razvoju) mogu biti značajan izvor kapitala i dopuna domaćim privatnim
investicijama, jer zatvaraju gep između niske domaće štednje i enormnih potreba za
investiranjem. Međutim, poenta nije u obimu tih investicija, već u njihovom
potencijalnom doprinosu ekonomskom razvoju. U agregatne koristi od priliva SDI
(tzv. direktne, primarne efekte) spadaju transfer tehnoloških rešenja, upravljačkih i
organizacionih postupaka, kreiranje novih radnih mesta (Enderwick, 2005, str. 96).
Osim toga, one mogu da produkuju kreiranje pozitivnih indirektnih (spillover)
efekata, a simultanim dejstvom jednih i drugih podstiču institucionalni i ekonomski
razvoj zemlje i pomažu u povećanju konkurentnosti, 32 te integrisanju u globalnu
privredu (Enderwick, 2005; Nunnenkamp, 2004; Zakharov i Kušić, 2003; Baniak i
drugi, 2002). Da bi iste mogle da prouzrokuju sve navedene pozitivne promene,
neophodno je da određena zemlja poseduje specifične «prednosti» (pogodnosti)
koje se tiču troškova, pristupa tržištu (lokacije) i internalizovanja podsticaja
(Dunning, 1993; Baniak i drugi, 2002; Fabry i Zeghni, 2006).
Koji su motivi kojima se rukovode strani investitori pri izboru određenih
lokacija? Istorijski posmatrano, sve do druge polovine prošlog veka dominirala je
strategija orijentisana na ponudu ili tzv. «traganje» za resursima (a čak 60% priliva
investicija je usmeravano u zemlje koje su obilovale prirodnim resursima).
Vremenom su na značaju dobijale strategija orijentisana na tražnju («potraga» za
tržištem), a u današnje vreme globalna strategija («traganje» za efikasnošću, koje
kombinacijom prethodne dve strategije pokušava da kreira nove izvore
konkurentnosti).
Ipak, čak 60% agregatnih tokova SDI (nezavisno od regiona o kome je reč) je
determinisano egzogenim faktorima (veličinom tržišta i geografskom udaljenošću
zemlje investitora). To, naravno, ne znači da su karakteristike konkretnog
okruženja, te mere ekonomske politike nebitne za SDI. Upravo kombinacija
atraktivnosti neke privrede kao lokacije, te odgovarajuće ekonomske politike
predstavljaju ključne determinante nivoa i tipa SDI (Enderwick, 2005, str. 102).
32 U literaturi su primetna neslaganja povodom definisanja uzroka i posledice na relaciji GDP – SDI.
Imajući u vidu da povećanje stope rasta GDP može da bude ključna determinanta većeg priliva
datih investicija, a SDI, sa druge strane, mogu pozitivno da utiču na povećanje stope rasta (u
privredama koje se razvijaju, 1% povećanja SDI (merenog kao udela u GDP) uzrokuje dodatnih
0,8% porasta per capita dohotka -Bergsman i drugi, 2000), očito je da nije reč o relaciji
jednosmernog karaktera, već bi se pre moglo tvrditi da između datih veličina postoji «bilateralni
odnos» (Chowdhury i Mavrotas, 2003, str. 9 -19).
233