inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

ekonomsko-političkom okruženju koje se karakteriše kontrolom kretanja kapitala,
zaduženost signalizira potrebu za intervencijom vlade, iz razloga što veliki racio
duga smanjuje slobodan prostor za donošenje političkih odluka. Politički rizik se
pojavljuje na tri nivoa:
• Nivo preduzeća (mikro rizik),
• Nivo države (makro rizik) - rizik transfera, kulturalni i institucionalni
rizik,
• Globalni nivo – rizik ratnih dešavanja, terorizma, antiglobalistički
pokret, zaštita životne sredine, zloubotreba interneta i sl.
Postoji mnogo načina na koji vlada jedne zemlje može intervenisati kada je u
pitanju medjunarodna investiciona aktivnost u njenoj zemlji. Oni se mogu rangirati
od nediskriminatornih, blagih intervencija do potpune konfikacije svih sredstava
strane kompanije. Blago mešanje uključuje odluku o kontrolisanoj konvertibilnosti
domaće valute, intervencije oko ugovora o transfernim plaćanjima, itd. Sledeći
koraci koje može preuzeti vlada zemlje domaćina odnose se na insistiranje na
zajedničkim ulaganjima, utvrdjivanje minimalnog procenta domaćih rezidenata
koji se mora zaposliti, zahtevanje da se investira u odredjene društvene projekte i
projekte zaštite okoline. U ovu grupu disktiminatornih mera spadalo bi i specijalno
uvodjenje poreza na profit stranih firmi ili na dividende koje one isplaćuju.
Diskriminatorne sankcije su stroži oblik intervencije od napred navedenih, i
najčešće dovode do prestanka interesa inostranih investitora i zatvaranja stranih
kompanija u zemlji domaćinu. Krajnji politički rizik za jednu medjunarodnu
kompaniju predstavljalo bi oduzimnje svih sredstava koja su njenom vlasništvu a
nalaze se u zemlji domaćinu (preuzimanje može biti sa ili bez nadoknade), zatim
kidnapovanja ili ubistva zaposlenih u firmi i sl.
Iako su sa rizikom zemlje suočeni sve investitori prilikom medjunarodnog
investiranja, najviše podložne ovoj vresti rizika su kompanije koje investiraju u
zemljama tranzicije. Analiza procesa tranzicije u ukazuje da se on generalno odvija
u pet oblasti: makroekonomska stabilizacija, liberalizacija cena, liberalizacija
trgovine, reforma preduzeća (privatizacije), i razvoj institucionalnog i pravnog
okvira za uspostavljanje tržišne ekonomije [5, str. 46]. Logično je očekivati da
ovako definisan proces tranzicije prati donošenje raznih vrsta političkih odluka.
One imaju za cilj da usmere i ubzaju proces tranzicije, mogu uticati na povećanje
rizika zemlje, a time i na ponašanje aktera koji funkcionišu u nepolitičkoj sferi, tj.
na tržištu.
Veliki broj studija iz oblasti donošenja korporativnih odluka pokazuje da su
menadžeri generalno averzivni prema riziku zemlje. Sa druge strane, upravo zemlje
u tranziciji predstavljaju interesantna tržišta za mnoge prizvode i usluge
multinacionalnih kompanija. U slučaju da se odluče za investiranje uz odredjen
nivo rizika zemlje i političkog rizika, one će zahtevati odredjenu premiju (country
risk premium), iskazanu u formi povećanog očekivanog prinosa.
214