inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

našle u ekonomski nezavidnoj poziciji, koja je po makroekonomskim
pokazateljima bila slična poziciji mnogih zemalja u razvoju. Međunarodne
institucije su vladama ovih zemalja preporučivale spoljnotrgovinsku liberalizaciju,
kao deo celokupnog društveno-ekonomskog preobražaja. Ona je bila samo deo šire
politike koju su međunarodne organizacije vodile prema evropskim tranzicionim
zemljama. Uopšteno posmatrano, možemo zaključiti da se ta politika u osnovi
zasniva na konceptu Vašingtonskog konsenzusa, čiji su osnovni stubovi:
makroekonomska stabilizacija, liberalizacija i privatizacija. Dakle, evropskim
centralno-planskim privredama je, u cilju prelaska na novi, kapitalistički način
privređivanja, predlagana ista politika koja u zemljama u razvoju ima za cilj
ekonomski rast. Ista ekonomska politika vođena je u svrhu ostvarenja dva različita,
iako povezana cilja. Još jednom se potvrdila univerzalnost neoklasične orijentacije
vodećih ekonomskih institucija na tržišni fundamentalizam kada je u pitanju njihov
odnos prema zemljama u razvoju i zemljama u tranziciji. Sve se to događa u vreme
kada se u mnogim razvijenim ekonomijama preduzimaju mere sa ciljem većeg
uplitanja države u ekonomske tokove uz implementaciju mera socijalne
orijentacije.
Kraća analiza spoljnotrgovinske liberalizacije evropskih zemalja u tranziciji
koja će biti učinjena u ovom radu značajna je sa još jednog aspekta. Iako je
predložen i usvojen model brze privredne transformacije, tzv. šok terapija, možemo
reći da su cenrlalnoevropske i baltičke zemlje u tranziciji značajno popravile svoju
poziciju na svetskom tržištu. Dakle, rezultat je bitno drugačiji od rezultata koji
postižu mnoge zemlje u razvoju uz upotrebu slične ekonomske politike. Zašto
slične mere daju značajno drugačije rezultate u ovim dvema grupama zemalja?
Analiza koja sledi ukazaće na osnovni faktor koji je doveo do značajno različitog
rezultata – priliv stranih direktnih investicija (SDI). Priliv SDI u evropske zemlje u
tranziciji omogućio je tehnološki napredak ovih zemalja i u osnovi promenio obim,
robnu strukturu i geografsku usmerenost spoljne trgovine.
U setu prihvaćenih mera koje privredu na brz način vode ka kapitalizmu,
liberalizacija spoljnotrgovinskog sistema predstavlja ranu fazu reformskog procesa.
Uz makroekonomsku stabilizaciju, liberalizacija se sprovodi u početnim fazama
tranzicije, dok privatizacija i izgradnja institucija traju duže i sprovode se
postupnije. U razmatranju koje sledi analiziraće se sve bitnije promene
spoljnotrgovinskih tokova evropskih zemalja u tranziciji.
Dalji rad je podeljen na četiri dela. U prva dva se obrađuju promene
karakteristika i performansi spoljne trgovine evropskih tranzicionih zemalja. U
trećem delu pravi se razlika u rezultatima spoljnotrgovinske liberalizacije između
zemalja Centralne Evrope i baltičkih zemalja sa jedne strane, i balkanskih zemalja,
sa druge strane. Četvrti deo posvećen je analizi uticaja stranih direktnih investicija
na identifikovane razlike u promeni obima, geografske usmerenosti i robne
strukture izvoza posmatranih zemalja.
329