inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

U svakom preduzeću amortizacija je interni izvor finansiranja, odnosno
samofinansiranja po osnovu redovnog – tekućeg poslovanja. Smatra se i
pokazateljem finansijske snage preduzeća u finansijskim analizama. Statistika
govori da većina naših preduzeća preko 50% sredstava za reprodukciju, a samim
tim i deo sredstava za investicije, formira iz sredstava amortizacije.
Specifična priroda amortizacije dovodi do dileme da li se ona može smatrati
besplatnim kapitalom u ekonomskom smislu ili joj treba odrediti cenu. Ova dilema
dolazi od činjenice da amortizacija nema svoje oficijelno pokriće u posebnoj
poziciji pasive bilansa stanja, ali sredstva amortizacije imaju svoje oportuintetne
troškove. Troškovi amortizacije predstavljaju transformaciju fiksnih sredstava u
obrtna sredstva. Takvo povećanje obrtnih sredstava ne bi trebalo da bude
reinvestirano u fiksnu imovinu ukoliko odnosni projekat ne zadovoljava minimalni
finansijski standard efektivnosti. Standard treba da bude jednak prosečnoj ceni
kapitala preduzeća. Ovo se zasniva na pretpostavci da preduzeće može sredstva
pribavljena iz amortizacije raspodeliti vlasnicima i poveriocima srazmerno
njihovom učešću u finansiranju ulaganja.
Za svako preduzeće sredstva akumuliranog dobitka predstavljaju ne samo
sintezu oplodnje kapitala već i izraz i meru anticipiranja budućeg razvoja.
Povećanje ovih sredstava uslovljava relativni porast sopstvenih izvora finansiranja
u strukturi kapitala preduzeća. Realnost naših preduzeća ne pokazuje nikakve
mogućnosti za proširenu reprodukciju. Dugovi i dalje apsorbuju veliki deo
rezultata poslovanja preduzeća. Nezavisno od ovih konstatacija kada se govori o
sredstvima akumuliranog dobitka uvek su aktuelna dva pitanja:
- njihovo učeće u ostvarenoj dobiti preduzeća i
- cena njihove upotrebe.
Postoje različita mišljenja o pitanju učešća akumuliranog dobitka u ostvarenoj
dobiti. Jedna grupa autora smatra „trebao bi da se poveća sve dotle dok se na
interna ulaganja ovih sredstava može ostvariti veća stopa prinosa od prosečne cene
kapitala preduzeća. Dok se pak, drugi zalažu za stabilnu politiku dividendi što
znači da akumulirani dobitak oscilira sa promenom u nivou ostvarene dobiti. Treće
mišljenje se zalaže za kompromisno rešenje“. U praksi pritisak akcionara za isplatu
sve većih dividendi, a samim tim i smanjenje akumuliranog dobitka se rešava na tri
načina:
- tzv. dividendnim akcijama, odnosno transformacijom akumuliranog dobitka
u akcijski kapital po tržišnoj vrednosti akcija, kojima se ne smanjuje sopstveni
kapital preduzeća, što praktično predstavlja odluku organa upravljanja da taj deo
ukupnog kapitala nije raspoloživ za isplatu dividendi već za reinvestiranje;
- tzv. deljenjem akcija koje znači povećanje broja emitovanih akcija, ali bez
uticaja na vrednost akcijskog kapitala i akumuliranog dobitka, međutim time se
smanjuje knjigovodstvena i tržišna vrednost pojedinačnih akcija;
363