inostrani kapital kao faktor razvoja zemalja - Ekonomski fakultet u ...

360
Uvod
Globalizacija je proces koji se ne može zaustaviti. To je proces koji potencira
neminovnost širenja na čitavu zemljinu kuglu u najznačajnijim sferama
proizvodnje, trgovine i finansija. Stvaranje sve većeg dela društvenog proizvoda u
svetu omogućava se putem međunarodne razmene, međunarodne proizvodnje i
proširenja i ubrzanja međunarodnih tokova novca i kapitala.
Svako investiranje podrazumeva ostvarivanje određenih efekata u budućnosti.
Efekti mogu biti ekonomski i neekonomski. Da bi jedan investicioni projekat bio
valjan navedene koristi treba da budu velike u poređenju sa potrebnim
jednokratnim ili višekratnim ulaganjima, čime je uglavnom determinisana
stabilnost i tempo razvoja preduzeća kao i šire društvene zajednice. Ovo su razlozi
zbog čega je problem ocene efikasnosti investicionih ulaganja trajno aktuelan.
Ograničenost i mogućnost alternative upotrebe ekonomskih resursa, ne samo u
pogledu njihovog kombinovanja u funkciji različitih „proizvodnih“ kombinacija,
nego i u vremenu u prvi plan su postavili pitanje cene kapitala i mogućnost njenog
korišćenja za ocenu efikasnosti ulaganja.
1. Investicije i globalizacija
Poslednje dve decenije prošlog veka globalizacija je uzimala maha,
dramatično su rasli razni vidovi međunarodnih finansijskih tokova. Direktne strane
investicije, portfolijo investicije kroz fondove za određene zemlje, bankarski
krediti, krediti po osnovu izdavanja obeveznica, derivati (opcije, terminske
pozajmice), reosiguranje i drugi finansijski instrumenti značajno su porasli. I
razvijene zemlje i zemlje u razvoju sve su više strancima otvarala svoja tržišta
kapitala. U 1997. godini MMF je preuzeo korake ka unošenju amadmana na
članove Statuta kojima se zagovara slobodno kretanje kapitala. Organizacija za
ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Svetska trgovinska organizacija (WTO) i
Banka za međunarodna poravnanja (BIS) su, takođe, sve više tražile međunarodne
standarde za liberalizaciju i superviziju međunarodnih investicionih tokova.
Opšta tvrdnja ekonomskih teorija je da će pojedine zemlje imati koristi od
trgovine finansijskom imovinom na isti način kao i od trgovine robama.
Finansijske transakcije, po teoriji, donose dve vrste koristi: veću diversifikaciju
rizika i međuvremenske dobitke (bolju sposobnost uzimanja i davanja kredita kroz
vreme, konzinstentniju sa željenim modelom investiranja i potrošnje). Teorija,
međutim, nagoveštava i neka ograničenja u optimističkom pogledu na ove stvari, a
iskustva stečena tokom međunarodne finansijske liberalizacije daju stvarne razloge
za oprez.