Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

196
levom prozoru priπla je sredoveËna æena, vaqda da se
ogledne. Weno lice je setno, utisak ne mogu da poprave ni
razvuËene usne. Pred odrazom ostaje veoma dugo, kao da
uveæbava osmeh za samu sebe ili nekog voqenog, a udaqenog
za jedan Ëitav æivot. Onaj par, ona æena i onaj
muπkarac sa nepomiËnim detetom, onim detetom klonule
glave u naruËju, sada ne trËi ≠ sada samo stoji uz kolovoz.
Majka Ëas podiæe ruke, Ëas ih bespomoÜno spuπta. Niko
neÜe da stane. Niko. Vozila jure. Uæagreni farovi do
muËnine jasno rasvetqavaju wen uæas.
ZAPAD
Zvanice u zapadnom krilu galerije, kraj dva prozora
nadnesena ka reËnoj padini ≠ drhte. Ne, kapci nisu otvoreni.
Pa opet, okupqene podilazi jeza od tog pogleda ka
ogolelim stablima topola uz vodu, sablasno izukrπtanim
senama grana vrbaka. Qudi strepe od tog toka, koji se ne
vidi, ali mora biti, noseÜi sve i svaπta, podmuklo vaqa
vremena, hirovito razmeπta utopqenike, ribqa jata i
sprudove, zaobquje kamenove, lagano spira obale pamÜewa.
Zebu qudi od daleke, zgrbqene planine, vrha veÜ pod ledom,
jedva obrisom razdvojene od poleglog svoda. Strahuju
pred prostranstvom, πto se pravo iz grada, nesmetano, bez
ijedne prepreke, πiri ka neizvesnom, gde nema jasnih putokaza,
gde moæe da se zaluta u mnoπtvu pravaca, gde se
obiËno ukupan æivot ide ukrug, gde iz drevne tame, navodno,
po predawu, motre pakosni oËni prorezi jazavaca,
beowaËe pomakruπa i proziruÜe zenice buqina.
SEVER, DRUGI PUT
Okolo slike unutraπweg dvoriπta zdawa: muk. Onaj se
starac, moæda pijanac, zasigurno beskuÜnik, probudio.
Taman πto je ustao, nestrpqivo se raskopËao i zijajuÜi u
nebo ≠ pomokrio. »ulo se kako mlaz dugo πqapori po
kesama izjedenim lepkom.
U lokvi je, tamo-amo, plivala kruænica meseca.