Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

240
“prelazni” trenutak dana, ni podne ni veËe, kad su kafane kao u
predahu, a posluæitelji sanovni i liπeni one ponekad napadne
usluænosti. Svu tu posebnu atmosferu oseÊao je u sebi i oko sebe,
sedeÊi sam za tim stolom, s pogledom uperenim u dalj, tog dana
krajem oktobra 1825. godine, kad se vrata priliËno iznenadno i
naglo otvoriπe i u prostoriju nahrupi, upravo bi se tako moglo re-
Êi, jedan mladi Ëovek, koju godinu stariji od Preπerna, umotan u
nekakav sivi plaπt koji je njegovom pomalo bucmastom licu
uokvirenom kovrdæavom i neurednom kosom ∑ bar sudeÊi prema
Ëupercima koji su virili ispod cilindra koji novodoπli gost
skide i nespretnim i hitrim pokretom spusti na prvi sto koji mu
je bio pod rukom, a zatim pogleda vrlo odluËno po sali, kao da
traæi nekoga, blago zadræa pogled na Preπernu i gotovo mu se
neosetno nakloni, kao da ga pozdravlja, pokret koji bi verovatno
uËinio i da je krËma bila dupke puna. Tek πto je uËinio taj
pokret, pored njega se naapplee jedan od kelnera koji prihvati njegov
plaπt i rukavice, i naklonivπi se, pozdravi ga s osmehom koji
je odavao i poπtovanje i prisnost:
“Dobardan, gospodine Schuberte! Mozartov klavir vas Ëeka!”
Preπeren je Ëuo i video sve πto se upravo dogodilo pred njim,
ali je tek nakon kelnerovih nekoliko reËi shvatio, a ubrzo i ugledao,
kako se u samom uglu priliËno izduæene prostorije ∑ iako
pokriven crnim velom ∑ nalazi jedan klavir, bolje reÊi pijanino,
tako diskretno prisutan da se Preπeren i nije zaËudio πto ga pre
toga nije primetio. I zaista, umesto da sedne za jedan od brojnih
stolova, mladiÊ koga je kelner oslovio sa “gospodine Schuberte”
trapavim ali odluËnim korakom uputi se prema instrumentu, i
veÊ je sedeo na nekakvom tabureu koji mu je jedan drugi kelner
prethodno pripremio.
Schubert poËe da prebire po klaviru, Ëije su dirke ponekad
oËigledno bile raπtimane, ali πto njega izgleda ni najmanje nije
ometalo da sa puno poleta preleÊe svojim prstima ne samo od
jedne do druge, nego od Ëitavog buketa belih ili crnih, kao da je
iz svih zajedno izvlaËio najvedrije i najpunije skladove.
Preπeren oseti nekakvu magiju koja ga je doticala zahvaljujuÊi
tom zdepastom telu, koje je video tek s leapplea, pred kojim je
nastajala muzika kakvu pre toga u svome æivotu nije nikada Ëuo.
»arolija je trajala i trajala, a Schubert je samo povremeno ispruæao
ruku prema peharu s pivom koji je s neverovatnom veπtinom
∑ i kao liËeÊi na one koji listaju partiture pijanisti za vreme
koncerta ∑ ispijao ne gubeÊi ni najmanji deliÊ muzike koju je svirao.
U jednom trenutku zasta, oseÊalo se da o neËemu napeto
razmiπlja i onda, kao krunu svega, odsvira kratku kompoziciju