Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

kolektivnog saznanja i pomaka zaista i doÊi, ja ne znam. Ako do
toga doapplee, hoÊe li “kolektiv” umeti da æivi sa sveπÊu o uËinjenom?
Ne znam. PoznajuÊi sopstvenu sklonost ka zaboravu kada
se radi o neprijatnim seÊanjima ili Ëinovima, pre bih rekla da Êe
i kolektivna svest teæiti da sopstveno kolektivno Ëinjenje ostavi
za sobom, negde na periferiji, u magmi proπlog, poludefinisano,
nedefinisano, nerazluËeno, mitologizovano. HoÊe li biti snage
da se toj teænji suprotstavi? Da li Êe u novo akademsko miπljenje,
u novo pisanje istorije biti ugraappleeno bar neπto od onoga πto
je Krleæa smatrao po æivot i buduÊnost ljudi i zemlje bitnim:
revizija “mutnih pojmova i krivih vrednosti kao dela akademskog
i univerzitetskog rada”, odnosno potreba da se “kodificira i
formulira ono πto su pokoljenja iz mnogih fatalnih razloga propustila”?
HoÊe li se mnogim “tektonskim slojevima mrænje” o
kojima piπe AndriÊ ponovo dodati joπ jedan sloj, ne znam. HoÊe
li se mitologizovanoj masi haotiËnih dogaappleanja i samoj bliæoj i
daljoj proπlosti ikada vratiti prvobitna transparentnost u obliku
uspostavljanja svesti o uzroku i posledici, ne znam takoapplee.
No znam da sam ‘92. uz neπto prtljaga ponela i svoj razlog
odlaska na koji sam utroπila u potonjim godinama trideset hiljada
palimpsestskih reËi, a koji u skraÊenoj verziji glasi ovako: mene
je oterala nepromiπljenost kojom se masovno podræavalo zlo;
odsustvo logiËnog, zdravorazumskog rasuappleivanja; naËin na koji
je pozdravljena banalnost i ispraznost; lakoÊa kojom je progutana
laæ da sreÊa “nas” leæi u uniπtenju “njih”; kolektivna demencija;
ubistva; masovna ubistva; silovanja; razoreni gradovi;
vladavina πljivoviËnih isparenja; vladavina πljama; vladavina
ubica i lopova; vladavina laæova i mizantropa; bestijarium proglaπen
dræavom i magnum crimen nazvan nacionalnom politikom.
Ovim Ëinovima prekrojen je i moj æivot i æivot moje dece,
a u tom prekrajanju nas tri smo danas moæda æive samo zato jer
smo imale puku sreÊu da nismo bile roappleene ili æivele na nekom
od onih mesta gde su smrt i glad i strah i poniæenje i ogoljenje i
svedenost æivota na najelementarnije bili danima, nedeljama,
mesecima i godinama Dobro jutro, Laku noÊ i Gospodi pomiluj.
Ja nemam pravo da to zaboravim. To pravo nije nigde zapisano
i nije nikakav uzviπeni moralni imperativ. To je moj imperativ,
naporan i amoralan.
Maastricht, 15. 01. 2001.
295