Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

290
taËno, jer se odnosi samo na æivu proπlost. DrugaËija proπlost je:
ono πto viπe nije sadaπnjost svesti, πto ne stoji æivo i u nekakvoj
emotivno-sentimentalnoj vezi spram mene, sve πto je potpuno
odvojeno od mene ne vremenom veÊ emocijom, odsustvo bilo
kakvog emotivnog refleksa.
Na primer, knez Lazar nije i jeste proπlost u mom jeziku, jer
sam imala vrlo jaku i vrlo emotivnu vezu s njim, doduπe ne
nacionalne veÊ liËne prirode. Naime, u mojoj svesti neizbrisana
je slika nekog nedeljnog jutra u detinjstvu, u Beogradu, u Sabornoj
crkvi, gde me napokon, nakon silnog moljakanja, odvodi
mama u vreme kada je kovËeg u kome leæe moπti kneza Lazara
otvoren za publikum. Trenutak u crkvi kad ispuπtam maminu
ruku i potpuno sama se naginjem nad kovËegom, trenutak susreta
sa knezom: purpur, zlato i πaka kao koren, od mrke koæe, od
obrisa kostiju. Saginjem se i udiπem, ne nosom deteta nekrofiliËara,
veÊ nosom neke buduÊe mene kojoj vreme postaje strast,
udiπem vreme, udiπem najstarije æivo πto sam do tada videla.
Unosim ga u sebe, utiskujem ga u sebe i time nekako otimam od
proπlosti. Mnogo godina kasnije, u vreme ritualnih igara kojima
ratnici sebe spremaju za rat, moπti tog istog kneza proπetane su
“po svim srpskim zemljama” pre no πto su vraÊene u prvi od svojih
nekoliko grobova. No to je veÊ druga priËa, o tome kako ne
samo pojedinac veÊ i dræava moæe da istoriju prevede iz stanja
pluskvamperfekta u stanje prezenta, da je instrumentalizuje tako
da jedna epizoda iz nacionalne istorije ima “dovoljno snage da
upregne milione ljudi za svrhe koje oni ne mogu smatrati neposredno
svojima”. No, ne radi se tu o “paranoidnom sistemu
sumanutih ideja”. Odnosno, kolektiv jeste u stanju paranoje,
ideja jeste sumanuta, ali nema tu nikakvog sistema ideja, veÊ
samo nekoliko suprotstavljenih politiËkih elita koje poseæu za
onim πto je uvek pri ruci: za varljivim mitoloπkim naslagama
seÊanja koje u svakoj kolektivnoj svesti æive kao prijatnija alternativa
realisu istorije. Mircea Eliade je razvezao πaku od kneza,
ukazavπi mi da magija relikvije ne leæi u knezu veÊ u ktoniËnom
aspektu moje svesti koju privlaËi i uzbuappleuje sve πto plaπi. A zahvaljujuÊi
jednom po mene zemljotresnom eseju Miroslava Krleæe,
uspela sam zauvek da razveæem knezove i kneginje od manastira
i fresaka uz koje su uvek kao ktitori pominjani. Naime,
Krleæa je uspeo da mi pokaæe, prstom kao detetu, da se meni
manastiri i freske danas dopadaju upravo zato jer se onda ktitorima
nisu mogli dopadati i time je od zaborava saËuvao anonimne
majstore sa mistrijom i viskom, sa malterom i bojom u
ruci. Zato, zbog naËina na koji sam udahnula mit i naËina na