Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

412
zlu prenapregnutog istorijskog razdoblja ∑ moæemo tu ravan
sagledati razliËito, zavisno od ugla iz koga posmatramo. U nedavnom
intervjuu u kome govori o opπtoj i sopstvenoj nesreÊi za
proteklih ratnih godina, o erupciji zla koje je buknulo poput eksplozivne
naprave, na pitanje-konstataciju da “tragedija i zlo nisu
bili teme vaπih radova”, Dragulj odgovara da je “teπko, uæasno
teπko izraziti to slikarskim jezikom”. Koliko znam, Dragulj se likovno
direktno odazvao na kataklizmiËna zbivanja Ëiji je savremenik
bio samo crteæima potresne ekspresivnosti i visoke tragiËke
tenzije saraappleujuÊi sa Janjom BeË na knjizi Pucanje duπe, jednim
od najznaËajnijih svedoËanstava naπeg vremena. Sve ostalo πto
je u tom periodu saËinio pripada drugom pogledu ∑ posrednom
govoru, metaforiËnom i simboliËnom. Za ovu priliku izdvojila
bih tri grafike koje to ilustruju: Dvokolica, Godine 1991/1992... i
Poplava.
U beËkom katalogu iz 2001 ∑ nekoj vrsti antologije Draguljevih
realizacija ∑ suËeljene su, sigurno ne sluËajno, grafike
Dvokolica i Godine 1991/1992... i Poplava.
Dvokolica je raappleena 1986, dakle pre moguÊih predviappleanja
nadolazeÊe destrukcije, a ona to anticipira na naËin toliko upravan
da je nemoguÊe ostati neuznemiren pred delovanjem podsvesnog.
Ovu sliku totalne, unutraπnje i spoljne pustoπi nije lako
preneti na verbalni plan.
Golo brdo sa hrpom kamenja ∑ tragovima uruπene kuÊe ∑ i
jedna dvokolica. I to je sve.
Danas, nakon petnaest godina, tu ogoljenost liπenu vegetacije
i koloristiËkih razlika, tog MeseËevog pejzaæa, doæivljavamo
kao uzbudljivu anticipaciju, kao esencijalnu sliku poruπene
zemlje i jedan od bosanskih predela kojima i poneka preostala
kuÊa i poneko rascvetalo drvo ne mogu izmeniti uæasnuto lice.
Pored ove slike u katalogu se, voljom slikara, svakako i samog
u Ëudu pred vlastitim slutnjama kojih u vreme rada na Dvokolici
nije mogao biti svestan ∑ nalazi grafika Godine 1991-1992...
Nju nije teπko verbalno predstaviti, ali samo spolja, jer je njena
snaga u onome πto stoji iza verbalnoga. Na velikoj crnoj povrπi
i, u odnosu na nju, relativno uskoj beloj ravni nalaze se samo tri
“predmeta”: preseËen, ili pukao kamen, postraniËno osenËeni
vodomer i obliËje goluba u letu. Na reljefu zatamnjeno-belog kamena
moæe se prepoznati skelet goluba. I niπta viπe. Kamen u
ovakvoj postavci, i nekoj vrsti nedodirljivosti, izgubio je znaËenja
koja mu se inaËe, u raznim predanjima, pridaju: on nije viπe
statiËan aspekt æivota, niti je moguÊi simbol zemlje-majke, moæda
samo doziva komemorabilnu objavu, jer, verovao je Ëovek,