Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

282
“nasleapplee” koje mi je dato. Da je na meni da ga “prihvatim” ili
“ne prihvatim”. Te da se stoga Bodeæ ne moæe do pola napisati.
I tek tada je Bodeæ zaista poËeo da se piπe. A desio se pri
Ëeonom sudaru dva sazveæapplea: istorije i mita. Izmeappleu istorijskih
knjiga i narodnih bajki. Izmeappleu dokumenata i legendi. Izmeappleu
diplomatskih prepiski i hagiografija. Izmeappleu monografija i knjiga
starostavnih. Izmeappleu svedoka i slepih pesnika. Izmeappleu aoda i
rapsoda. Izmeappleu mene i mene. Sudarila se istorija s mitom i razbile
su se obe u paramparËad. A s njima sam se i ja razbila u
paramparËad. Jer su to bile ne samo nacionalna istorija i nacionalni
mit, veÊ i moja istorija i moj mit. ZahvaÊena tom ruπilaËkom
straπÊu, ja sam i ne primetivπi viπe razliku izmeappleu sopstvene
proπlosti i svih drugih proπlosti, porazbijala i nacionalne i
sopstvene idole, samozvane careve i vladare ali i sopstvenog oca,
majku, dede i babe, sve svoje “okamenjene slike” po kojima je
raappleena litografija od reËi, ne bih li neπto saËuvala, ne bih li ih
popisala, menjajuÊi ih pritom, oduzimajuÊi im sopstvenost, previappleajuÊi
prostu Ëinjenicu da ih nema i da ih nikada viπe neÊe biti.
Razbili su se istorija i mitovi na kojima sam rasla, koji su se
u mene utiskivali, koji su me oblikovali a da i nisam znala da su
me oblikovali. Ali se zato proπlom vratila transparentnost. I ja
sam ne samo videla ponovo sebe kako na primer recitujem na
nekoj πkolskoj ekskurziji RakiÊeve rodoljubive stihove pred freskom
Simonide u manastiru GraËanica na Kosovu. VeÊ sam napokon
i razumela πta se u tom Ëasu zapravo deπavalo. Preko mojih
usana je prolazila laæ o naπem srednjem veku. Jer nije Simonidu
oskrnavio Arbanas, kako pesma tvrdi, nevernik, poturica,
koji joj je noæem iskopao dijamantske oËi sa freske, veÊ njen
pedesetogodiπnji muæ, srpski kralj Stefan Milutin kome je postala
æenom u svojoj petoj godini.
Pa se i seÊanju na trideset tri godine æivota u mojoj bivπoj
zemlji vratila transparentnost. Ne kao moja priËa o seÊanju. VeÊ
pravo seÊanje na sva lica uz koja sam rasla, na njihovu nesavrπenosti,
na njihovu glupost, na njihovu uskogrudost, na njihove
kompromise i konformizme, na njihove agresije i verbalne
i stvarne, na njihovu pohlepu i gramzivosti, na njihove odnos
prema Ciganima, Jevrejima, ©iptarima, crncima, deci, æenama,
æivotinjama ili drveÊu, svejedno. I nisam se smirila dok ih sve
nisam iz sveta relikvija vratila u svet realija i tako se, napokon,
“starinskom metodom puπtanja krvi tamo gde je pritisak najjaËi”oslobodila
sopstvenog totalitarizma.
U tom ruπenju, u tom psihosomatskom ambisu pred kojim
sam stajala, povraÊajuÊi, ne spavajuÊi, budeÊi se iz migrene u