Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

284
SFRJ zemlje. Putovala sam sa “traveling document” izdatim od
strane UN, a po konvenciji iz 1951. Tada, zvaniËno, formalno i
legalno-pravno niËija, ja sam se oseÊala dobro. U rubrici: nacionalnost,
mogla sam mirne savesti da napiπem: non ili udarim
jednu veselu dijagonalnu crticu. OseÊala sam se pri tom bolje
nego recimo P. P. Pasolini, koji je ipak morao da upiπe “Italijan,
naæalost”. Mene danas zabavlja Ëinjenica da kad sam umesto
pasoπa imala “putnu ispravu” i kada sam se zarad toga quod erat
demonstrandum dobro oseÊala, da sam baπ u to vreme morila sebe
nostalgijom za svakim pedljom zemlje koju ja jesam volela i koja
je nestajala na najuæasniji meni zamisliv naËin: ratom. A da
pak sada, kada imam holandski pasoπ, koji mi je jednog sivog i
nespektakularnog amsterdamskog prepodneva uruËila ljubazna
sluæbenica u gradskoj veÊnici i kad uz to, pride, imam i pravo da
uloæim zahtev za novi pasoπ bar dve a moæda Ëak i tri od πest
bivπih republika te moje nepostojeÊe zemlje; i kad me od tih
moguÊih i nikad traæenih pasoπa deli samo jedna mala molba
koja bi trebalo da sadræi i detalje iz moje biografije kao i biografije
mojih roditelja i deda i baba; te kad se ta moja bivπa zemlja s
mukom i polako ipak nekako, mak po mak, oporavlja i ponovo
uspostavlja, po zakonu samog æivota koji vezuje razvezano, spaja
razdvojeno i sam od sebe hrli dalje; eto, danas, kad sve to stoji
tako kako stoji ∑ meni viπe ne pada na pamet da bilo kome bilo
kakve molbe i dopisnice πaljem.
Mene nacionalni identitet viπe ne uzbuappleuje i smatram ga
temom oteæalom od sadræine koja, naæalost, meni o bilo Ëemu
pa i o samoj sebi niπta ne moæe da saopπti.
No, iako mene ovaj polinom posebno ne uzbuappleuje, ja naæalost
viπe ne mogu da udarim onu lepu dijagonalnu crticu u
rubrici, diskursu, nauËnoj temi, literarnoj temi, temi naπe svakodnevice,
identifikacionom poenteru, ideoloπkom kurzivu, moguÊoj
spisateljskoj poetici, a da to non ne bude samo metafora.
Odnosno, mogu ali neÊu. A kad ja neπto neÊu, onda i ne mogu.
A ne mogu zato jer neÊu da budem Ëlan posade svemirskog
broda “Enterprise”, gde razliËiti a tolerantni i dobri, putuju svetom
zaËudo i dalje punim Klingonaca, Borgova ili Romulanaca.
Jer znam da gde god moja noga po ovoj lepoj planeti kroËila,
naÊi Êe se uvek u nekoj zemlji i naciji, u nekoj genealogiji nacionalnog
ili usred neke etnogeneze, svejedno. A svaka od tih dræava,
nacija, etnija, imaÊe za vrhonaravni cilj, za svoj imperativ i
raison d’etre “sebe, veru, narodnost i dinastije”, ono πto je Ëak i
Njegoπ ∑ pisac junaËkog epa o ethnic cleansingu ∑ umeo da prepozna
kao glavni uzrok “nespokojstva i nesreÊe ËoveËanstva”.