Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

Preπeren je nepobitno dobro znao kako se zvao Veliki italijanski
virtuoz Ëije se prezime ipak nalazi “okrnjeno” u pesmi
“Æenska vernost”: Paganìn umesto Paganini! U prvom trenutku
uËini nam se da je to iskljuËivo zbog sile ritma kojim je Preπeren
“vodio” svoju pesmu, ili ona njega, sve do kraja. I to je taËno.
Ali, taj Ëisto tehniËki potez ∑ koji bi ostao prazan, neplodan,
dakle ne neophodan, da nije opravdan kakvim viπim razlogom:
jer ne “krnji” se jedno takvo ime tek zbog potreba ritma, nego bi
pre trebalo prilagoditi ritam tom imenu ∑ taj Ëisto tehniËki potez
nadgraappleen je slikom kojom Preπeren sugeriπe celu ideju pesme:
oduzimajuÊi Paganiniju poslednje slovo-slog njegovog prezimena,
on upravo saæima Ëitavu ideju pesme tako πto tim oduzimanjem
jednog sloga-slova u nama stvara utisak ∑ koji oseÊamo
gotovo fiziËki, kao da smo i sami prisutni u pesmi ∑ pucanja
jedne æice za drugom, dok se ne ostane na poslednjoj, najviπoj,
onoj najizraæajnijoj.
Ovim izvanrednim efektom, sprovedenim s toliko prisnoga
sklada, Preπeren se pridruæuje talijanskoj virtuoznoj πkoli Ëiji su
najbolji predstavnici Arcangelo Corelli, Domenico Scarlatti i
Niccolò Paganini, koji su svi iziπli ∑ Ëinjenica koju do sada nije
ustanovio nijedan talijanski dantolog ∑ iz beskrajnih preplitanja
Danteovih terca-rima. A kao πto znamo, Preπeren je nauËio
mnogo toga kreÊuÊi se njihovim beskrajnim lavirintom.
Susret u KrËmi “Kod Srebrnog Zmijca”
France Preπeren sedeo je za stolom, sam, ali kao da oËekuje
nekoga. Pred njim je stajala Ëaπa neodreappleenog piÊa, ispijena dopola.
Moglo bi se, s ove udaljenosti, reÊi da je bilo oko pet sati
popodne. Vani je padala kiπa, grane visokih stabala gotovo su
udarale o okna krËme njihana vrtloænim vetrom kakav zna da
nas ponese krajem oktobra. Ni leto, ni jesen, a ponekad se Ëini
da je veÊ poËela zima, ali bez snega. Takvo je bilo raspoloæenje
prirode kad je nepoznati slovenaËki pesnik France Preπeren odlu-
Ëio da prekoraËi prag priliËno Ëuvene beËke krËme “Kod Srebrnog
Zmijca”. Iako se veÊ pripremao da poloæi svoj doktorski
ispit, iako je veÊ dobro poznavao BeË, Preπeren je joπ uvek oseÊao
u sebi snaæni pritisak nekakve, ne bismo rekli provincijalne,
stidljivosti koja ga je spreËavala da slobodnije ulazi u prostore
gde ljudi kroz æamor, u dimu cigara i mirisu raznih piÊa, raspravljaju
o stvarima koje su njega privlaËile najviπe zbog toga πto
su mu se Ëinile kao zabranjene. Upravo zato je izabrao ovaj
239