Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

izmeappleu duπe i kamena postoji neka veza. Ali uplela se ovde na
posredan, gotovo tajanstven naËin, veza sa vodom, ne samo zato
πto je Ëovek povezivao kamen i vodu, niti jedino stoga πto je
slikar slutio ubrzo nastalu Poplavu. Na vodomeru u senci kamena,
postavljenom sasvim po strani, ispisane su godine naπe straπne
decenije. I treÊi sauËesnik ove alegorije, golub, simbol je ljubavi
i, posebno u islamu, simbol anappleela i besmrtnosti. »udesni
crteæ goluba, u svoj njegovoj raskoπnosti i lepoti oblika i léta,
svakako je srediπte ovog jedinstvenog ratnog prizora, u kome bi
golub ostao jedini glasnik æivoga. Sve ostalo bilo bi kamen. Onaj
kamen iz predanja πto miriπe na Ëoveka.
Grafika Poplava iz 1995, godine kraja rata u Bosni, neka je
vrsta poslednje reËi, zasad, o tragediji bosansko-hercegovaËkoj. 1
Opπte mesto ∑ da je voda izvor smrti koliko i izvor æivota, da
razara koliko i stvara ∑ znatno se proπiruje u ovoj likovnoj zamisli,
kao da sledi razmiπljanje o vodi smrti, koje provalu voda smatra
simbolom velikih nedaÊa, pustoπenja i gutanja, i onog veoma
vaænog za znaËenje ove slike koje potiËe iz judaistiËkog predanja
∑ da se smrt jednog istorijskog razdoblja moæe uporediti sa
potopom, jer on simbolizuje iπËeznuÊe, brisanje: jedno doba nestaje,
drugo nastaje. Zato se i pitamo æeli li umetnik da oglasi nestajanje
jednog vremena, iako zna da je ono koje nastaje nedostupno
njegovom pogledu, oseÊajuÊi samo da voda briπe istoriju.
No on sad nema prostora u sebi za spoznavanje vode koja uvodi
biÊe u novo stanje, kao “simbol nesvesnih energija, bezobliËnih
sila duπe, tajanstvenih i nepoznatih motivacija”. On stoji, kao i
Ëovek, pokrivene glave, uæasnut pred potopom koji je odneo
njemu znan æivot, znake vekovnog postojanja i Ëovekovih dobrih
namera, nade da Êe umilostiviti nebo gradeÊi sebi staniπte za
razgovor sa njim. Ipak ∑ pitamo se da li je ova slika samo rekvijem
za nestale ili je umetnik ipak, u bilo Ëemu, ostavio moguÊnost
za nadu u neuniπtivost æivota.
Voda je poplavila sva obeleæja zajedniËkog postojanja, razli-
Ëitosti u sliËnosti kao osnove æivota koji je trajao. To uniπteno
zajedniπtvo oglaπavaju potopljene crkve, pravoslavna, katoliËka,
katedrala, jevrejska, turbe, viπegradska Êuprija i mostarski most.
A πta je ostalo na obali? »ovek pokriven svojim jadnim haljetkom,
viπe zbog uæasa pred nemoguÊnoπÊu da bilo πta drugo vidi,
ili da time smanji prostor koji mu je pred oËima ∑ nego zbog
vode (kazne) koja se sliva na njega. I onaj htonski pas, i vodomer
sa ispisanim ratnim godinama i nekoliko kamenova. Nema
mosta koji omoguÊuje prelazak s jedne obale na drugu, nema
hrpe kamenja koja bi, po islamskom predanju, udruæivanjem
1 Govorim samo o
grafikama. Izuzimam
crteæe za Pucanje duπe.
413