Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

je, bar po imenu, dobro poznavao i koga je moæda ∑ iako to nikada
neÊemo pouzdano saznati ∑ sluπao u vreme dok je studirao u
BeËu, oko l826-28, poπto je Paganini viπe puta svirao u tom
gradu. Nije uopπte preterana legenda po kojoj je Paganini zasenio
Franza Schuberta u trenutku kada je ovome bilo potrebno
najviπe svetla i razumevanja! U Groveovom MuziËkom reËniku,
koji Paganinija naziva “free artist”, isto kao πto je Preπeren bio
“Freigeis”, Ëitamo ovu reËenicu: “Nakon πto je l828. osvojio
BeË...” A Preπeren je te iste godine doktorirao pravo u tom gradu.
Preπeren je u Ljubljani, joπ kao gimnazijalac, ali i kasnije,
kad se konaËno vratio iz BeËa, mogao sluπati od svojih starijih
prijatelja odjeke koncerta koji je Veliki Virtuoz odræao u tom
gradu, l802., kao dvadesetogodiπnjak, kojom prilikom mu je Filharmonijsko
druπtvo uruËilo diplomu poËasnog Ëlana, 27. juna
iste godine. Nema sumnje da su o Paganinijevom sviranju priËali
razna Ëuda; ali Preπerna je verovatno najviπe zanimala ta “poslednja
æica” ∑ “la plus haute corde”, kako ju je nazvao Charles
Baudelaire u jednoj svojoj pesmi ∑ koja je za njega bila slika
konaËnog stanja umetnika koji je odbacio sve suviπno na svome
instrumentu, u svome dèlu. Za Preπerna je taj umetnik u prvom
redu pesnik koji, tako, Ëini isto πto i istinski muziËar, ili slikar:
oslobaapplea svoju umetnost, samoga sebe. Ali takvi su veoma retki,
poπto postoji velika opasnost da ta sposobnost virtuoznog izraza
obesmisli sadræaj. Preπeren, ljubitelj ravnoteæe, Ëovek halucinantne
simetrije, dobro je osetio “duπu virtuoza” . On je imao takvu
duπu. I ma koliko se u prvi mah moæe uËiniti da to nije taËno,
ipak jeste. Jer Preπernova virtuoznost ne sastoji se u nagomilavanju
svih ukrasa oko glavne metafore pesme, nego naprotiv u
otklanjanju svakog od tih takvih suviπnih ukrasa, bili oni ritmi-
Ëki, versifikacijski ili neki drugi. Umetnost se sastoji u odbacivanju
svega suviπnog, ne u dodavanju nepotrebnog. Izmeappleu te
dve krajnosti postoje veËne sumnje, dorade i prerade...
Preπeren je kuπao sve ritmove koji su “lebdeli” u vazduhu
njegove epohe; uspostavio je, kao kakav neumoljivi i blagonakloni
zakonodavac, jasna pravila versifikacije-ritmovanja koja su
pre njega, od Stefana ModriËeka do Vodnika, bila bliæe improvizaciji
nego jednom sreÊno uspostavljenom i primenjenom sistemu.
Jer, kod Preπerna se, bolje nego kod veÊine pesnika njegovoga
vremena i onih koji su mu neposredno prethodili, pa i onih
koji su doπli neposredno za njim, oseÊa ta briga da izmeappleu
onoga o Ëemu se govori i onoga kako se o tome govori postoji
ravnoteæa u kojoj pomanjkanje najmanje Ëestice, u potrebnom
trenutku, uniπtava celinu. Takvu napetost i ravnoteæu moæe
237