Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

Posljednju zajedniËku veËer ©ejmas i ja odluËujemo da provedemo
izvan protokola (kojeg jedva i da ima otkad mu je ministarka
za kulturu rekla “gudbaj”) zajedno sa joπ desetak bliskih prijatelja
u jednom privatnom restoranu u Strugi, na naπ raËun. Kad je
zavrπio s veËerom (posluæene su bile njemu sad veÊ omiljene
belvice), ©ejmas je zapalio zasluæenu dugu cigaru “havana” (jedini
luksuz koji je sebi priuπtio povodom dobijanja Nobelove nagrade,
a sve na raËun cigareta s kojima je raskrstio), pa mi πapuÊe
na uvo da ga kao Ëujemo samo Bog i ja: “Znaπ, poπto mi je nezgodno
da primim i onih 2.000 ameriËkih dolara i Zlatni vijenac,
dozvoli da te pare prepustim Festivalu. I, razumije se, ako moæe
da platim veËeru za sve.” ∑ “Ne”, kaæem mu. “Ako odricanje od
novËanog dijela nagrade i mogu prihvatiti, kao gest tvoje velikoduπnosti
(s pokrivanjem troπkova Festivala ionako uvijek kuburimo),
veËeru ne moæeπ da platiπ. Jer ti si joπ uvijek naπ gost, a mi
smo tvoji domaÊini.”
Ipak, kako se kasnije ispostavilo, raËun za veËeru je veÊ bio
platio Brendan, irski ambasador. Ali kada sam ja Ëuo za to i kad
sam zatraæio da mi da raËun, on je udario o sto i ustao kao da ho-
Êe da se potuËe. “Dosta mi je toga. Ja niπta ne mogu da platim kad
sam s vama. Pa zaπto sam onda dolazio kao predstavnik svoje
zemlje?” I kad sam morao da se saglasim s ovom privilegijom
koju mu daje ambasadorska funkcija, na izlazu je uhvatio pod
ruku ©ejmasa, ali i mene s druge strane da ga Ëujem. “Za tvoju
utjehu”, rekao mi je, “ovo me je koπtalo isto toliko koliko bi me
koπtala jedna veËera za dvoje u BeËu. Ali kad doappleem sljedeÊi put
u Irsku”, obratio se ©ejmasu, “ovo Êu ti duplo naplatiti!”
Iste veËeri, dok smo se opraπtali pred hotelom, oni su nadgledali
pakovanje glavnog prtljaga (zajedno s kutijom u kojoj je
bio Zlatni vijenac) u kola koja ujutro teba da ih odvezu na ohridski
aerodrom. “Ko je stavio one dvije flaπe æute rakije u prtljaænik?”
pitaju me. “Otkud ja znam? Pa zar niste dvojica?” πalim se.
“NeÊete valjda dijeliti jednu flaπu, i to usput?”
Dakle, Ëetrdesete Struπke veËeri poezije proπle su uobiËajeno,
ali i uz uobiËajenu napetost. Moæda ne baπ najbljeπtavije jubilarno
∑ kao πto je moglo. Na primjer, od trinaest æivih dobitnika
Zlatnog vijenca koji su bili pozvani, doπla su samo dvojica: najmlaapplei
Horhe Husto Padron iz ©panije (svi ostali su veÊ u poodmaklom
uzrastu) i Tomas ©apkot iz Australije, koji je uz naπu
pomoÊ izdejstvovao da mu putne troπkove plati Australijski savjet
za kulturu (usput i za dodatna njegova Ëitanja u Beogradu i u
Budvi). Doπao je i manji broj uËesnika iz inostranstva (37) od
uobiËajenog, ali ∑ po mom miπljenju ∑ bilo ih je taËno koliko i
79