Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

povezivanja. BuduÊi oniriËni advokat i pesnik ne toliko sloæenog
koliko promiπljenog “lirskog” kontrapunkta koji je ikad izgraappleen u
ijednom evropskom jeziku, imao je prava da na potki tih refrena
Ëutih u prolazu, pa makar oni dolazili od Mozarta, Haydna ili Beethovena,
izgraappleuje svoju viziju o muzici znajuÊi da sve to nema posebne
veze s onim πto ona namerava da uËini; i da Ëak postoji opasnost
da potpuno predavanje zavodljivoj muzici donekle “otupi”
njegovu strelu. Jer, Preπeren je, kao i veliki Nemac ustoliËen u BeËu,
bio Strelac; to je astroloπka Ëinjenica kojom bi se mogla objaπnjavati
njegova hirovitost, njegovo “sve ili niπta” u odnosima sa veËnom
muzikom; ali hirovitost dignuta do stepena metafiziËke otpornosti.
ZakljuËak je priliËno paradoksalan: da bi se “odbranio” od te
Velike Muzike, od koje je sve brujalo oko njega dok je boravio u
BeËu, i u onim æivotnim godinama kad je gotovo svako biÊe veoma
osetljivo na njenu magiju i energiju, Preπeren se moæda zadovoljavao
tim usputnim napevima i skromnim, prigodnim ostvarenjima
∑ tim zvuËnim drobiæem ∑ poput one slavne Beethovenove
bagatele WoO. 59, poznatije pod naslovom “Pismo za Elizu”,
poput Mozartovog “Turskog marπa” ili Schubertove “Maapplearske
melodije”; prepuπtajuÊi da upravo ta takva, opπta i kao bezopasna
dèla, pokrenu u njemu izvesnu uspavanu muziËku energiju.
Moæda je upravo zbog tog “otpornog” odnosa s muzikom
Preπeren uspeo izbeÊi svome vremenu i ne postati, kako su neki
znali da kaæu, bidermajerski pesnik. Naprotiv, Preπernov bidermajerski
muziËki ukus, onaj koji Ëini da se razneæimo na nekoliko
slatkih akorda, u potpunosti ga je zaπtitio od te opasnosti.
Ali, Preπeren je i zagonetan pesnik. On kao da je oËevidnu
saæetost svog dela nadgradio asocijacijama i aluzijama, dubljim
nego πto se to moæe uËiniti na prvi pogled. Moæda u tom smislu
treba Ëitati i jedan stih iz “Krπtenja na Savici”, koji bi nakon
svega mogao biti i utisak-odjek preostao u Preπernu posle Ëitanja
Schillerove ode, ili moæda u znak seÊanja na sluπanje (ali gde? i
kada?) pomenute Beethovenove “Devete simfonije”, izvedene u
BeËu u godini kad je on napuπtao taj grad s diplomom buduÊeg
oniriËnog advokata u svome skromnom prtljagu:
Ljudje vsi bratje, bratje vsi narodi.
Preπeren je taj stih stavio na usta Sveπtenika, a to je bio samo
jedan od naËina da se uguπi bilo kakva deklarativnost, i da nam ne
omoguÊi da odmah prepoznamo ono Schillerovo-Beethovenovo:
Alle Manschen werden Brudher.
235