Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

sebe i krenem da razmiπljam o ovom misterioznom dogaappleaju u
ulici platana. ©to me vrati u seÊanju u devedesete godine, u
Beograd, kada sam u ©ulekovoj “Istoriji bilja”, koja mi je otkrila
uz mnogo drugih Ëuda i ginka, najstarijeg nepromenjenog stanovnika
planete, pokuπavala da naappleem antidot za svoju novu
boljku: sudar sa svetom Ëim bih izaπla iz svoje glave. I seÊanje na
jedno drvce ginka koje sam u jesen ‘91. posadila na proplanku u
Ëetereπkoj πumi, da obeleæim mesto gde sam mnoge sate provela
u razgovoru sa osobom Ëije su poslednje reËi upuÊene meni, dan
uoËi smrti, oktobra ‘91, bile: “Ja ti garantujem svojim æivotom
da se zemlja neÊe raspasti.” SeÊanje je preæivelo devedesete, ali
drvce ginka nije preæivelo uzburkane politiËke strasti. IπËupao ga
je iz zemlje, prelomio i izgazio neko koga je podseÊalo na nepopularni
deminutiv kojim je pokojnik igrao po æivcima svojih
sagovornika. Naime, govoreÊi o tekuÊim politiËkim dogaappleajima,
a obraÊajuÊi se onima koji su u sebi upravo otkrivali moguÊnosti
miπljenja samo u grandioznim granicama, on bi uvek rekao:
“Srbijica”. I tako, piljeÊi u prozor pred kojim sedim veÊ godinu
dana, u drugu stranu ulice koju znam napamet i koju sam sto
puta opisala u nekakvim pismima prijateljima, ugledam, taËno
naspram radnog stola, taËno u taËki na kojoj mi je pogled morao
poËivati bezbroj puta, do tada neviappleeno drvo ginka bilobe. Eto,
toliko o gledanju u isti prizor i moguÊnosti da kao u Poeovoj
priËi o sakrivenom pismu ne vidimo upravo ono πto nam je pred
nosom. I o moguÊnosti da se misleÊi o proπlosti koju smo jednom
nekako preæiveli, naappleemo u jednoj drugoj Poeovoj priËi,
ispod klatna ∑ seËiva seÊanja.
©ta sam ovog puta previdela misleÊi o proπlosti? Liniju razdvajanja.
Liniju koja razdvaja moju proπlost od nekakve kolektivne
proπlosti u kojoj sam uËestvovala i bila joj svedokom. I previdevπi
ponovo, po ko zna koji put, tu liniju, ja sam ponovo
izgubila svoj ugao gledanja, pa su proπli dogaappleaji i ja u njima
postali kao durbin koji prevrÊem u rukama: Ëas tako daleki da se
lako “pretvaraju u puku uobrazilju” one “koja se njome oseÊa
pogoappleenom”, Ëas “nestvarno blizu, preuveliËani, svedeni na detalj
pred kojim se gubi svest o bilo kakvoj celini”. Pa je ponovo
trebalo preÊi lavirintom bivπeg kao da se on ne zna napamet,
ponovo naÊi svoje mesto u toj grupnoj storiji, ponovo ovladati
optikom u odnosu na svoj æivot i ponovo se dosetiti jednostavne
istine, da su meni u “radu na proπlosti” dovoljne unutarnje terazije
i olovka i da je u senci te proπlosti sasvim moguÊe æiveti.
Adorno kaæe: “Ljudi æele da se oslobode proπlosti: opravdano,
jer se u njenoj senci ne moæe æiveti”. To je samo delimiËno
289