Download PDF verziju - Sarajevske Sveske

Instrumentalizovani nacionalizam karakteriπe upravo suprotno:
potpuno odsustvo ideoloπkog ili bilo kog klasnog koncepta. Jednom
raskrinkani njihovi “koncepti” napokon osloboappleeni slojeva
“nacionalnih interesa” i napokon viappleeni u svojoj punoj ogoljenosti,
zapanjuju nas svojom banalnoπÊu. Hanna Arendt je u
pravu: zlo jeste banalno. No moæda treba dodati i: banalno je po
æivot opasno…
U pesmi “Granate nad Sarajevom” sarajevska pesnikinja
Ferida DurakoviÊ sublimirala je jednu drugu istinu o zlu: svako
zlo, ako se dovoljno Ëesto ponavlja, postane na kraju dosadno ko
jesenja kiπa. Ako se meni baπ u ovom sada Ëasu Ëini da ta “proπlost”
πto me opseda postaje dosadna ko jesenja kiπa, te da i ja
sama, piπuÊi o njoj, samo udvostruËujem dosadu, ponavljajuÊi
po ko zna koji put iste misli i reËi.
III
Iza mene je loπe prespavana noÊ i nervozno jutro od koga se
branim najbolje πto umem: uzimam grabulje u ruke, izlazim
pred kuÊu i poËinjem da Ëistim debelu naslagu liπÊa koje, uzgred,
postoji samo pred mojom kuÊom. Posao je smirujuÊi, no ja mu
se predajem automatski, maπem grabuljama, zapravo nesvesna
svog Ëinjenja, jer ruke doduπe neπto rade, ali misli i dalje idu svojim
tokom. Razmiπljam o vremenu, o proπlosti i o istoriji i na tom
i spekulativnom i analitiËkom putu sudaram se ponovo sa samom
sobom, spotiËem se o samu sebe tamo gde proπlost i istorija
prestaju da budu kategorije i postaju na jedan eksplicitan na-
Ëin moje: neanalitiËne, nespekulativne, u onoj meri, a to znaËi
potpuno, u kojoj sam ja nesposobna da svom æivotu priappleem kritiËki
i posmatram ga ravnoduπno, kao neπto πto postoji van mene.
“Imam pravo da ne zaboravim”, ponavljam u sebi i to me
ljuti sve viπe i viπe. A πta sa onime πto bih da zaboravim? I viπe
od toga. Da otËinim. Da zaboravim tako temeljito da prestane da
okupirala moje sadaπnje vreme. I ne samo ja. Da zaborave i svi
moji prijatelji, i svi oni koje znam i ne znam i da ih kolektivnim
zaboravom jednom i zauvek ukinemo. Zaπto? Zato jer se ponekad,
proπle noÊi na primer, osetim kao vrh kupe izvrnute naopako,
kao taËka na kojoj poËiva ogromna teæina atomske gustine
seÊanja. SeÊanja prve generacije, druge generacije, treÊe generacije,
svih generacija koja su na ovaj ili onaj naËin stigla do
mene. Moæda bi umesto reËi koje zapisujem reËitiji bio spisak
oruæanih konflikta u poslednjem veku u kome nije bilo godine
287