pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

komunikacije su potrebe sa kojima osoba ulazi u komunikacioni proces sa drugom osobom.
Različiti pristupi tumačenju potreba se slažu da su bazične potrebe osnovni pokretači misli,
osećanja i ponašanja. Tumačenje bazičnih potreba može se razlikovati u zavisnosti od osnovne
teorijske orijentacije, ali moguće je nabrojati: egzistencijalne potrebe, fizičke potrebe, potrebu
za sigurnošću, za ljubavlju, za identitetom, pripadanjem, za društvenim priznanjem itd. (Kovač -
Cerović i sar., 1996, 23). Ukoliko osoba koja ima adekvatna saznanja o sopstvenoj potrebi ne vodi
računa o drugoj osobi koja, takođe, u komunikaciju unosi svoje potrebe, kao ishod neuspešne
komunikacije može doći do konflikta ali i do nasilne komunikacije.
Nasilna komunikacija se može opisati kao proces u kojem pošiljalac poruke ne vodi
računa o primaocu poruke, te samim tim nema uvida o potrebi za ishodom koji bi bio
adekvatan poslatoj poruci niti svest o potrebi za adekvatnom komunikacijom kao osnovom
socijalne interakcije čiji je cilj socijalni uticaj.
Uspostavljanje dobre i efektivne komunikacije među učenicima je primarni zadatak
nastavnika. U obrazovno - vaspitnom procesu na sve aspekte razvoja učenikove ličnosti, utiče
interpersonalna komunikacija koja je „... osnovni instrument razvoja našeg identiteta, koji se
ostvaruje u toku našeg socijalnog rođenja. Identitet razvijamo i ostvarujemo savladavanjem
nekih osnovnih životnih veština kao što su primanje i davanje, zadržavanje i puštanje, rad,
rad s drugima i prihvatanje sebe“ (prema: Brajša, 1994, 18).
Reardon (1998, 72) definiše interpersonalnu komunikacijsku kompetenciju kao stepen u
kojem je ponašanje osobe primereno situaciji i na taj način omogućava osobi da ostvari svoje
individualne i relacijske ciljeve. Nivo društvene kompetetnosti je važan faktor prihvaćenosti i
odbačenosti u društvu. Društvena kompetencija označava sposobnost korištenja odgovarajućih
socijalnih ponašanja u svakom aspektu života i to: istinsku želju za komunikacijom; spontanost i
opuštenost u komunikaciji; obostrano poverenje i uvažavanje; usklađenost različitih oblika
komunikacije; aktivno slušanje i podsticanje sagovornika na dalju komunikaciju; motivisanje
učenika davanjem pozitivnih ocena njegovog ponašanja i slično. Dakle, neophodne su odgovarajuće
socijalne veštine kako pojedinac ne bi imao probleme pri komunikaciji i interakciji s društvom.
Učiti učenike da komuniciraju i da razumeju komunikaciju drugih osoba jedan je od
važnih, ali i složenih zadataka obrazovno-vaspitnog procesa. Svi nastavnci treba da usmere „ ...
pažnju na pomoć deci da razviju svoju socijalnu kompetenciju...U pomoći deci da osnaže svoje
bazične socijalne veštine, jedna od najznačajnijih strategija podučavanja jeste pružanje (stvaranje)
deci mogućnosti da slobodno, ali i smisleno, komuniciraju tokom školskog radnog dana - tokom
igre, rada u velikoj i manjim grupama, tokom odmora, odnosno kad god je to odgovarajuće"
(Katz i McSlellan, 1999, 89).
126