pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

U društvenim situacijama, problem sa smanjenom pažnjom se manifestuje u sledećem:
neobraćanje pažnje na ono što drugi govore, nemogućnost praćenja teme razgovora, pridržavanje
pravila u igrama itd. Decu sa hiperkinetičkim poremećajem drugi redovno treba da podsećaju na
aktivnost koje bi trebalo u konkretnoj situaciji da rade, tzv. „ponašanje vođeno pravilima“.
Preklapanje hiperkinetičkog poremećaja i teškoća u učenju, nepažnja deluje na to kako i koliko
dete uči, a stres zbog niskog školskog postignuća može da rezultira nemirnim i neprilagođenim
ponašanjem.
Razvojem i maturacijom, odloženo nagrađivanje postaje za decu privlačnije i deca takvu
vrstu nagrade više vrednuju i radije se opredeljuju za aktivnost koja će im obezbediti takvu
nagradu, nego manje vrednu ali nagradu za koju znamo da će uslediti veoma brzo. Upravo
suprotno navedenom obrascu ponašanja, deca sa hiperkinetičkim poremećajem imaju tendenciju da
radije biraju da rade vrlo malo za nagradu koja je mala, ali će uslediti odmah, nego da rade više i za
mnogo veću nagradu, ali koja će uslediti kasnije. Iz navedenog se može konstatovati da
hiperaktivna deca imaju problem sa odloženom gratifikacijom, odnosno imaju snažnu potrebu za
neposrednom gratifikacijom (Brkley, 2000, 23 ).
Snažna potreba za neposrednom gratifikacijom je osnovno obeležje hiperkinetičkog
poremećaja, a poznavanje i razumevanje ove karakteristike hiperaktivne dece je veoma važno za
adekvatan postupak sa njima.
8.1.2. Hiperaktivnost
Hiperaktivnost kao jedan od tri osnovna obeležja hiperkinetičkog poremećaja, podrazumeva
preteran nemir, pogotovo u situacijama koje zahtevaju relativan mir. U zavisnosti od situacije
hiperaktivnost se manifestuje skakanjem ili trčanjem deteta okolo, ustajanjem sa mesta onda kada
bi trebalo da sedi, preteranom pričljivošću, vrpoljenjem, bukom. Jovanović i sar. (2007, 22)
definišu hiperaktivnost kao „..nesposobnost da se reguliše nivo aktivnosti kako bi bio usklađen sa
zahtevima situacije“. Dakle, aktivnost je necelishodna i isuviše velika u odnosu na ono što se
očekuje u datoj situaciji i u odnosu na drugu decu istog uzrasta i koeficijenta inteligencije.
Hiperaktivnost je najočiglednija u strukturisanoj, organizovanoj situaciji koja zahteva visok
stepen samokontrole. Wenar (2003, 156) ističe da se „hiperaktivnost pojačava u poznatim,
strukturiranim okolnostima usmerenim na zadatak, kao što je učionica, a smanjuje se u neusiljenim
okolnostima u kojima se očekuje potrošnja velike količine energije, kao što je dečje igralište“.
Motorni nemir sve se više ispoljava u situacijama koje su detetu dosadne i neinteresantne nego u
63