pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

2. Radioničarske aktivnosti (uvodne, glavne, završne).
3. Dodatak radioničarskim vežbama (instrumenti, didaktička sredstva, odabrani tekstovi).
4. Putokazi za izvođenje vežbi (instrukcije o toku, vođenju i nadgledanju, uputstvo za
izvođenje pojedinih vežbi, primeri dobre prakse).
Pedagoška radionica redefiniše značenje vidljivih motoričkih aktivnosti izvan standarda
aktivnosti koji podrazumeva uobičajen rad u školama. Suština razvojnih procesa na ranijim
uzrastima i kod dece nižih intelektualnih sposobnosti je da mentalnim aktivnostima prethode
motoričke aktivnosti, a to znači da, ukoliko se toj deci uskraćuju motoričke aktivnosti i mentalna
aktivnost će biti usporena. Zato se u pedagoškim radionicama disciplina definiše kao vrlo živa
razmena među decom, uključivanje pokreta i vežbi, čestih promena mesta i položaja. Osnovna
karakteristika discipline u radionici je, ne stepen aktivnosti, već stepen u kome je ta aktivnost
izvedena u funkciji cilja koji želimo da realizujemo.
Modele nenasilne komunikacije nije moguće usvajati na "teorijskom" nivou jer je bitan
proces ličnog prolaženja kroz doživljaj rada na sebi kroz grupni proces. Tek kroz interakciju sa
grupom moguće je najjasnije uočiti, naučiti i usvojiti principe nenasilne komunikacije i uvrstiti
ih u repertoar sopstvenih "veština". Dakle, parametre nenasilne komunikacije moguće je razmatrati
kroz prizmu radioničarskog oblika rada u školi. Cilj radioničarskog postupka je razvijanje
socijalnih veština, usvajanje modela nenasilne komunikacije na ličnom nivou kako bi bili
primenljivi u svakodnevnom životu.
Problemi u socijalnim odnosima nastaju zbog nedostatka socijalnih veština, koje se, kao i
svako ponašanje mogu učiti. Ukoliko polazimo od stava da je agresivno ponašanje oblik
neadekvatnog reagovanja tokom socijalne interakcije i da se dete na taj način ponaša zato što je
umesto socijalno adekvatnijih postupaka, usvojilo takav način reagovanja, dolazimo do zaključka
da takvo dete treba da uči da se ponaša na socijalno prihvatljiv način.
Radionice socijalnih veština razvijaju se od sedamdesetih godina i u početku su bile
namenjene socijalno izolovanoj, zanemarenoj deci a kasnije i antisocijalnom ponašanju. Radi se o
modifikovanom ponašanju pri kojem se koriste različiti principi teorije učenja i različite tehnike
učenja. Dete najčešće uči posmatranjem modela i njegovim imitiranjem i uvežbava specifične
postupke u prisustvu voditelja radionice i grupe vršnjaka koji daju povratne informacije i pohvale.
U uvodnom delu radionice kaže se učenicima koje će se socijalne veštine učiti i zašto su one
važne. Uče se specifične socijalne veštine: slušanje, otpočinjanje razgovora, vođenje razgovora,
postavljanje pitanja, zahvaljivanje, predstavljanje; koje se na kraju generišu i integrišu. Koriste se
i moralne dileme koje izazivaju kognitivni konflikt. Sa decom se radi na pojačavanju osećanja
139