pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

emocija drugih. Dakle, prepoznavanjem i razumevanjem sopstvenih emocija i emocionalnih stanja
drugih, osobe uče obrasce ponašanja koji im onda pomažu u odnosima s drugim ljudima.
Sposobnost prepoznavanja i razumevanja emocionalnih stanja drugih pomaže pojedincima da
razumeju različite socijalne situacije i omogućuje im da se prilagođeno ponašaju u skladu s
određenom socijalnom situacijom.
Detetove afektivne reakcije i interpretacija neposrednog socijalnog konteksta u određenoj
meri zavise od detetove kognitivne zrelosti i osobinama temperamenta, a obe su uslovljene
iskustvima socijalizacije kojim se dete uči delotvornom funkcionisanju u socijalnom kontekstu.
Socijalizacijom dete usvaja različite socijalne veštine čijom delotvornom upotrebom u interakciji s
vršnjacima i odraslima postaje socijalno kompetentno. Razvoj prosocijalnog ponašanja povezan je
s kognitivnim i moralnim razvojem, a posebno s razvojem empatije. Prosocijalno ponašanje se
može definisati kao namerno i voljno ponašanje koje ima pozitivne posledice za drugog čoveka ili
ljude (Staub, 1978., prema: Vicari i sar., 2000, 842).
Katz i McClellan (1999, 16) ukazuju na to da socijalna kompetencija uključuje regulaciju
emocija, poznavanje i razumevanje društva kao i socijalne veštine, potrebne da bi se postupalo u
skladu s tim saznanjima. Kako bi delotvorno funkcionisali u društvu i stvorili prijateljstva, deci je
potrebno poznavanje socijalnih znanja kao što su norme i pravila društva kojem pojedinac pripada.
Prema tome, razvijene socijalne kompetencije čine jedan od značajnih preduslova ostvarivanja
pozitivnih socijalnih odnosa, a time i prihvaćenosti u vršnjačkoj grupi. Činjenica da se socijalno
ponašanje pa tako i socijalne kompetencije ne dobijaju rođenjem nego se stiču, omogućuje nam da
na njih delujemo.
Porodica je okruženje u kojem dete provodi najviše vremena, usvaja socijalne i kognitivne
veštine, razvija stavove, uverenja i u kojem svaki član utiče na ostale članove. Na razvoj dečjih
socijalnih kompetencija utiču i dve dimenzije roditeljstva, prihvatanje i odbijanje. Deca koja su
prihvaćena u porodici, izgrađuju pozitivan socijalni odnos sa roditeljima. Takav odnos utiče
pozitivno na socijalno funkcionisanje i jača socijalni razvoj. S druge strane, roditeljsko odbijanje
ima negativne posledice na socijalni razvoj deteta, koji se agresivno ponašaju i pokazuju nizak nivo
prosocijalnog ponašanja (prema: Klarin 2006, 26)
Shapiro (1997, 138) ističe da je detetova ličnost zbir društvenih odnosa od kojih su u
početku najvažniji odnosi u porodici, a kasnije važnu ulogu imaju odnosi s vršnjacima. Odbačena
deca pokazuju probleme u socijalizaciji kao što su: agresija, usamljenost, povučenost itd. (Klarin,
2006, 77). S druge strane, zadovoljavajući odnosi s vršnjacima „osiguravaju kontekste za širok
raspon socijalnih podsticaja izazova i učenja“ (Katz i McClellan, 1999, 31). Sposobnosti koje se
razvijaju u odnosima s vršnjacima omogućuju nenasilno rešavanje konflikata. Saradnja, deljenje,
75