pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

interesa s interesima ekipe kojoj pripada, kako se veseliti pobedi i časno prihvatiti poraz, upornosti
nakon poraza u svrhu postizanja cilja koji nije prvi put ostvaren, pravednosti i poštenju i drugo.
Kontinuirano fizičko vežbanje i uključivanje u sportske aktivnosti može pozitivno uticati na
socijalizaciju učenika s nekoliko aspekata: sticanje sigurnosti i samopouzdanja, samostalnosti i
razvijanje samopoštovanja, discipline, upornosti, sigurnost u komunikaciji s okolinom i drugo.
Prihvatajući norme i vrednosti u sportskim aktivnostima dete će se lakše i sigurnije integrisati u
društvenu zajednicu.
Za realizaciju fizičkog vaspitanja i uključivanje mladih u sportske aktivnosti, potrebno je
imati uvid u empirijske naučne dokaze da bavljenje fizičkom/sportskom aktivnošću ima i
pozitivne efekte u vidu razvijanja prosocijalnog ponašanja. Pitanje: da li fizička aktivnost
doprinosi smanjenju agresivnog ponašanja ima ne samo pedagoški, već i društveni značaj. Na
društvenu aktuelnost ovog pitanja ukazuju i aktivnosti koje se realizju u Srbiji pod nazivom
»Karakterom protiv nasilja« s ciljem »razvoja sporta bez nasilja, korišćenja vaspitnih potencijala
sporta i vraćanja moralnih vrednosti u sport i društvo u celini« (prema: Gašić-Pavišić i Janjetović,
2007, 330).
Redovno učešće u fizičkim i sportskim aktivnostima, pruža prilike za pražnjenje
negativne energije i oslobađanje agresije na socijalno prihvatljiv način, tako da će osoba koja
se bavi sportom biti manje agresivna u drugim situacijama. Prema jednom shvatanju, sa
teorijskog stanovišta, tvrdnja da bavljenje fizičkom aktivnošću smanjuje agresivno ponašanje
učenika, može se objasniti efektom katarze. Teorija socijalnog učenja, polazi od toga da nastavnik
fizičkog vaspitanja predstavlja model ponašanja. Zbog toga je potrebno da se u programe fizičkog
vaspitanja i sportske programe uključi sistematsko i programirano moralno vaspitanje i učenje
prosocijalnog ponašanja.
Bavljenje fizičkom aktivnošću pozitivno deluje na razvoj prosocijalnog ponašanja mladih,
zbog socijalizacijskog delovanje vršnjaka. „Druženje sa vršnjacima je za mlade osobe vrlo
značajno, odobravanje i prihvatanje od strane vršnjaka utiče na razvijanje samouvažavanja, na
školski uspeh, učestvovanje u vannastavnim aktivnostima, na moralni razvoj i socijalno
ponašanje.” U krugu vršnjaka na časovima fizičkog vaspitanja i sportskim aktivnostima zahteva
se od učenika da uspostave saradnju, solidarnost, deljenje, uzajamno pomaganje, empatiju.
Takođe, učenici uče da se pridržavaju pravila i da participiraju u njihovom definisanju, poštovanju
prava drugih, što može u velikoj meri da doprinese razvoju samokontrole, istrajnosti, učenju
rešavanja sukoba, pregovaranja, sposobnosti stavljanja na tuđe mesto, i razvoju drugih socijalnih
veština potrebnih za uspostavljanje dobrih socijalnih odnosa, kao i za izgradnju moralnog
karaktera (Gašić-Pavišić i Janjetović, 2007, 331).
151