pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

U literaturi se ističe da fizičke i sportske aktivnosti mogu da doprinesu prevenciji nasilja
u školi i smanjenu antisocijalnog ponašanja. Volf (1998., prema: isto, 332) je u sportskom
terapeutsko - rekreativnom kontekstu primenila program za podsticanje prosocijalnog ponašanja,
sa adolescentima koji su imali dijagnostikovan poremećaj ponašanja. Program je zasnovan na
učenju posmatranjem i uključivao je procenu koje ponašanje adolescenta treba menjati,
planiranje procesa menjanja, primenu i evaluaciju planiranih aktivnosti. Programske aktivnosti
bile su sledeće: korišćenje specijalnih karata koje su prikazivale korake u ispoljavanju
određenog ponašanja; aktivnosti u vidu igre uloga i posmatranje video - snimaka. Evalucijom
primene ovog programa potvrđeno je da se u okviru sportskih aktivnosti mladi mogu podučavati
prosocijalnom ponašanju, ali samo ukoliko za to postoji poseban program.
Realizacija programa za podsticanje moralnog razvoja, sa decom mlađeg uzrasta (5–7
godina) u šestonedeljnom letnjem sportskom kampu, pokazala je da se mogu unaprediti socijalne
veštine učenika (Bredemeier i sar., 1986, 219). Program je zasnovan na teoriji socijalnog učenja i
na strukturalno - razvojnoj teoriji, gde su instruktori fizičkog vaspitanja sa decom obrađivali teme
koje su se odnosile na pravednost, deljenje, verbalnu i fizičku agresiju, distributivnu i
retributivnu pravdu. Sa jednom grupom su realizovane aktivnosti na taj način što se izabere određena
moralna tema koja se javlja u igri i na osnovu toga se edukuju deca da ispravno postupaju, zatim je
njihovo ponašanje potkrepljivano pohvalom ili opipljivom nagradom. Strategija vršnjačkih dečjih
razgovora o načinu rešavanja međusobnih sukoba, je korišćena u drugoj grupi. Rezultati
istraživanja ukazuju na to da su obe eksperimentalne grupe pokazale značajan napredak u
završnom testiranju moralnog suđenja, a između dve primenjene strategije nije bilo značajnih
razlika u efektima. Takođe, istaknuto je da je važan faktor uspeha u edukaciji dece i prosocijalno i
moralno ponašanje nastavnika kao modela i motivaciona klima koju on u timu stvara.
Ažić i sar. (2002., prema: Conroy, 2006, 4) su u istraživanju na uzorku učenika srednje
škole došli do rezultata koji potvrđuju da je uspešno bavljenje fizičkom aktivnošću snažan faktor
razvoja samopoštovanja, percipirane kompetentnosti i manja anksioznost. Istraživanja su pokazala
da ukoliko je dete fizički aktivno smanjuju se internalizovani i eksternalizovani problemi u
ponašanju, redukuje se agresiju i anksioznost. Fizička aktivnost može biti zaštitni faktor u razvoju
socijalnih problema i problema kršenja pravila, ali i da utiče na razvoj socijalne mreže u grupi
vršnjaka. U proces donošenja pravila predlaže se aktivna participacija učenika. Aktivnim
uključivanjem učenika u proces donošenja pravila ponašanja pridonosimo većoj motivaciji učenika
za učestvovanje. Dosadašnja istraživanja ukazuju da učešće dece i mladih u fizičkim/sportskim
aktivnostima ima pozitivno razvojno delovanje.
152