pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

16.2.1. Vežbe reedukacije psihomotorike
U pokušaju iznalaženja novih pristupa i strategija prevencije nasilja u školi, odlučili smo se
da prikažemo metod rada nastavnika fizičkog vaspitanja iz drugog ugla. Nov pristup predstavlja
terapija pokretom ili psihomotorne vežbe, koja je usmerena razvoju i poboljšanju komunikacije
učenika kroz pokret. Začeci terapije pokretom potiču s jedne strane sa područja umetnosti, dok sa
druge strane iz područja sporta i fizičkog vaspitanja.
Osnivač ove metode je Eduard Segen (1812-1880), a svoje naučno utemeljenje ova metoda
dobila je na činjenicama Pijažeovih istraživanja i razvojne neuropsihologije. Segen navodi da je
osnovno jezgro ljudskog postojanja organizovanost psihomotorike. Zasnivajući svoj rad na delu
Segena, Marija Montesori (1870–1952) ukazivala je na činjenicu da mišići i pokret svojom
aktivnošću ostvaruju život čoveka u datoj egzistencijalnoj situaciji svakog pojedinca. Njima se
ostvaruje kretanje i komunikacija. Još nerođeno dete objaviće da postoji ”golicajući” majku po
stomaku. Dete će pokretom izražavati svoja prva osećanja, pokret će mu omogućiti da podigne
glavu, da se okrene, da sedne, da dohvati, ustane, da se igra, da govori. Kad odraste pokret će mu
omogućiti da se oseća sigurnije posle igre uz muziku, ritmičke igre i gimnastičkih vežbi. Pokret će
imati veliki uticaj i određivaće njegov psihički život i proces socijalizacije (Govedarica, 2000, 11).
Psihomotorne sposobnosti su one dimenzije ličnosti koje učestvuju kod rešavanja
psihomotornih zadataka, odnosno koje su odgovorne za uspešnost motoričkog ponašanja ljudi.
Razvoj pokreta i motoričkih sposobnosti su u uskoj vezi. Usvajanje motoričkih struktura kretanja
nije dovoljno samo po sebi, jer prava vrednost usvojene motoričke strukture ima uticaja na razvoj
motoričke sposobnosti. Specijalni edukatori i rehabilitatori u radu sa mentalno nedovoljno
razvijenom decom i hiperkinetičkim poremećajem, koriste metodu reedukacije psihomotorike.
Istraživanja ukazuju da je pored ostalih, jedna od karakteristika nasilnika hiperaktivnost (Žužul,
1989., Moffitt, 1993., Bojanin, 1997., Rube i Reddy, 2005., prema: Mitrović i sar., 2008, 40).
Međutim, razdvajanje poremećja ponašanja od hiperaktivnosti je teško i često postoji preklapanje.
Poremećaje ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo obrazaca antisocijalnog,
agresivnog ponašanja. Većina autora smatra da povišena agresija u velikoj meri ugrožava identitet
mlade osobe i može dovesti do regresije, antisocijalnog i delinkventnog ponašanja (Stanković-
Đorđević, 2007, 798). U skladu sa razvojnim sposobnostima lako mentalno nedovoljno razvijenih
učenika, agresija je u početku isključivo fizička, da bi se na starijim uzrasnim kategorijama javili i
prvi oblici verbalne i relacione agresije.
154