pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

nasilje često govori da je ekološki fenomen. Istraživači koji se bave agresivnošću kao
individualnom karakteristikom smatraju da se ta karakteristika oblikuje pod uticajem socijalne
sredine, od porodice do medija i da socijalni faktori kao što su socijalne norme kontrolišu njeno
ispoljavanje.
Teorija ekološkog sistema, koja se odnosi na sve moguće kontekste koji direktno ili
indirektno utiču na dete, ukazuje kolika je važnost saradnje između roditelja i nastavnika u školi, ali
i izvan nje. U okviru ekološkog sistema središnje mesto zauzima dete oko kojeg se u obliku
koncentričnih krugova nastavljaju mikrosistem (roditelji, nastavnici), mezosistem (škola, zajednica),
egzosistem (dalji članovi porodice, radno mesto roditelja) i makrosistem (kulturne, verske vrednosti,
verovanja i prihvatljiva ponašanja). Dakle, prvi sistem u kojem se dete nalazi je mikrosistem kojeg
čine roditelji i nastavnici (Bronfrenbrenner, 1997, 18).
Promene izazvane u svesti roditelja da su kompetentni i da uspešno obavljaju svoju vaspitnu
funkciju povlače za sobom potrebu o kvalitativnoj promeni sredine u kojoj deca odrastaju. Imajući
u vidu prvenstveno najuže okruženje - porodicu i instituciju a zatim i društvenu zajednicu, prirodan
reciprocitet između sredina za učenje, kuće i škole, podrazumeva obostranu saradnju od koje će i
jedna i druga sredina imati koristi. Pojedinac u razvoju nije pasivan objekat koji trpi uticaje
elemenata mikrosistema, već u mikrosistemu razvija mnogostruke odnose koji se tokom vremena
menjaju kao što se menjaju socijalne i fizičke karakteristike tog sistema. Naime, reč je o
dvosmernim ili tzv. interaktivnim uticajima koji ostvaruju najsnažnije dejstvo na razvoj individue
(Hansen, Kaufmann i Walsh, 2001, 28).
Promenjena uloga porodice, koja se pojavljuje kao celina koja je u stanju da razvija kvalitet
sopstvene funkcije i bude podrška dečjem razvoju zahteva i temeljne promene sredine u kojoj kao
takva egzistira. Poseban značaj imaju globalni uticaji i globalni efekti, budući da ono što deluje na
porodicu i dete uglavnom nisu izolovana iskustva i pojedinačni sporadični događaj, već celokupni
kontekst. Ukoliko je porodica onemogućena da obavlja svoju primarnu funkciju brige o deci
neadekvatnim uslovima života i pored nastojanja da to čini, utoliko je neophodniji i veći značaj
obezbeđivanja društvenih, globalnih intervencija usmerenih na sveobuhvatna poboljšanja uslova
života porodica, što Bronfenbrener naziva „ekološkom intervencijom”.
Nova dimenzija ekološke intervencije ukazala je na potrebu da se pri izradi preventivnih
programa prvo istraži njihovo socijalno okruženje dece, dijagnostikuju problemi i prepreke koje
otežavaju primenu i izvedu potrebne promene kako u okolini deteta, tako i u ponašanju osoba koje
su najodgovornije za brigu o njima.
25