pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

Kognitivni deficiti dece odnosi se na nedostatak kognitivnih sposobnosti i veština koji su potrebni
u određenoj situaciji da se problem reši. Kognitivna iskrivljenja su greške prilikom obrade
informacija koje utiču na sposobnosti pojedinca da prikuplja informacije i da ih asimilira u
postojeći repertoar, a rezultat je pogrešno opažanje realnosti od koje sam pojedinac trpi. U
kognitivna iskrivljenja spadaju: razmišljanje u dihotomnim kategorijama (drugi su ili dobri ili loši);
selektivna pažnja (usmeravanje na one aspekte koji mogu biti potencijalna pretnja i provokacija);
preterano uopštavanje; uverenost da zna šta drugi misle; uverenje da emocije održavaju realnu
situaciju („ako sam toliko ljut, mora da su me uvredili“); rigidna očekivanja kako šta treba da bude
(„niko ne treba da mi govori šta treba da radim“); zanemarivanje pozitivnih primera i
minimalizovanje (Popadić, 2009, 230).
8.3. Hiperaktivno/impulsivno dete u socijalnom okruženju
Bez obzira na organski kontekst koji je veoma važan etiološki faktor kod ovog poremećaja,
ne smemo zaboraviti da se dete razvija u socijalnoj sredini. Roditeljima hiperaktivne dece obično
je veoma teško da sprovode disciplinu, često navode da imaju utisak da ih dete uopšte ne sluša,
iako mu se neposredno obraćaju. „...Svakodnevni život porodice sa jednim ili nekoliko dece sa
hiperkinetičkim poremećajem u velikoj se meri razlikuje od života ostalih porodica. Među braćom
vlada užasno i beskrajno suparništvo. Galama ne prestaje...Umesto da budu bezbrižni i zabavni,
praznici postaju nesrećna iskustva u kojima se čini da je sve što radite samo prelazak iz jednog
zatvora (automobil) u drugi (hotelska soba). Bračne nesuglasice se ozbiljno povećavaju, a češći su
i razvodi. Roditelji se obeshrabruju i ponekad postaju depresivni, ostala deca u porodici osećaju
stid, ljutnju ili osećaju da su zanemareni „ ( Phelan, 2005, 5).
Deca koja imaju simptome hiperaktivnosti/impulsivnosti pokazuju teškoće u organizovanju
i realizaciji rutinskih dnevnih aktivnosti, kao što su jutarnje spremanje za odlazak u školu, izrada
domaćih zadataka i teškoće pri uklapanju u vršnjačku grupu. Tadić (2000, 74) navodi da su
roditelji često uznemireni i agresivni prema hiperaktivnom detetu, postavljaju mu prevelike zahteve
u pogledu reda i discipline, upoređuju ga sa drugom decom i ukazuju mu na drugu decu i na taj
način doprinose pojačavanju detetove nesigurnosti.
Campbell i Werry (prema: Wenar, 2003, 186) navode da nepovoljne porodične okolnosti ne
uzrokuju hiperkinetički poremećaj, ali utiču na njegovo održavanje i pogoršavanje kod
vulnerabilne dece, dok, s druge strane, detetovo ponašanje doprinosi pojavi i produbljivanju
konflikata i nesuglasica u porodici. Smatra se da psihosocijalni činioci okruženja utiču na
68