pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

esa, koji ne rezultira uvek agresivnim ispoljavanjem te se agresija prema drugim akterima javlja
bez ikakve emocionalne podloge. Veliki broj istraživanja usmeren je na razumevanje
karakterološke osnove hostilnosti i njenog ispoljavanja kroz agresivna, nasilna ponašanja.
Istraživači (Cornell i Brockenbrough, 2004, 67) su identifikovali dve osnovne kategorije agresije:
reaktivnu - emocionalnu agresiju koja se ispoljava kao reakcija na frustraciju, provokaciju i
instrumentalizovanu agresiju koja se samoinicira i centrira ka cilju. Istraživači zaključuju da je
instrumentalizovana agresija u odnosu na reaktivnu agresiju, značajno stabilnija.
Funkcionisanje na nižem intelektualnom nivou nalazi se među najznačajnjim prediktorima
nasilnog ponašanja. Farrington (2002., prema: Coloroso, 2004, 64) je došao do sledećeg zaključka:
mentalno nedovoljna razvijena deca od 8-10 godina predviđaju agresivno ponašanje i vršnjačko
nasilje na uzrastu od 13-14 godina, češće beže iz škole i imaju slabiji školski uspeh. Dete sa
fizičkim ili psihičkim teškoćama će dva do tri puta verovatnije biti zlostavljana nego ostala deca jer
su njihove teškoće očigledne. Zato su dobar izgovor za nasilnika, obično nisu dobro integrisana u
odeljenje i nemaju drugare koji su spremni da pomognu, nedostaju im verbalne i/ili fizičke
sposobnosti kojima bi se adekvatno zaštitili od agresije.
Rezultati pojedinih studija pokazuju da su deca sa smetnjama u razvoju manje popularna,
imaju manje prijatelja i manje učestvuju u zajedničkim aktivnostima (Ochoa i Olivarez, 1995.,
Kavale i Forness, 1996., Hrnjica i Sretenov, 2003., Nowicki, 2003., Gun Han i Janis, 2004.,
Sretenov, 2005., Mand, 2007., Frostad i Jan Pijl, 2007., prema: Estell, i sar., 2008, 7). Opšti nalazi
istraživanja o socijalnim odnosima među decom koja su mentalno nedovoljno razvijena pokazuju
da kod velikog broja ove dece postoji deficit u interakciji sa vršnjacima.
Moffito-va (1993, 732) je u svojim višedecenijskim studijama pokušavavala da poveže
uticaj niže inteligencije sa poremećajima ponašanja i agresijom. Zaključila je da niža inteligencija
može da dovede do agresije i poremećaja ponašanja, zbog lošijeg razvoja samokontrole,
nemogućnosti odlaganja gratifikacije, nerazvijenih veština rešavanja konflikta i nemogućnosti
razvijanja prosocijalnih relacija. Razdvajanje poremećja ponašanja od hiperaktivnosti je teško i
često postoji preklapanje. Poremećaje ponašanja karakteriše ponavljano i trajno prisustvo obrazaca
antisocijalnog, agresivnog izazivačkog ponašanja. Kada je ovako ponašanje ispoljeno u
najekstremnijem obliku za pojedinca, svodi se na veće prestupe od socijalno očekivanog za uzrast i
stoga je ozbiljnije od običnog dečjeg nestašluka.
Niska inteligencija je jedan od elemenata šireg neuropsihološkog i kognitivnog deficita
koji se prvenstveno odnose na izvršne funkcije mozga. Ove funkcije uključuju održavanje pažnje i
koncentracije, samopraćenje ponašanja i inhibiciju impulsivnog ponašanja. Kada se govori o
neadekvatnim procesima mišljenja, misli se na kognitivni deficit i kognitivnu iskrivljenost.
67