pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

podstiče razvoj specifičnih veština, usmeravanje u postizanju ciljeva, jačanje motivacije, razvoja
slike o sebi, prosocijalnog ponašanja i usvajanje pozitivnih društvenih vrednosti. Na taj način on im
omogućava da otkriju i da upoznaju sebe, da neprekidno razvijaju sposobnosti kretanja koje su u
tesnoj vezi sa njihovim dečjim svetom, jer: „Nastavnik fizičkog vaspitanja jeste `čarobnjak` koji
ceo jedan začaran, još uvek uspavani mladi svet oko sebe, kao nekom čarolijom budi, oživljava,
vadeći iz svakog pojedinca ono što je u njemu najlepše - njegovu bujnu svežu mladost i radost, kao
onaj pastir iz bajke koji je svojom čarobnom frulicom budio iz začaranog sna uklete gradove i
vraćao ih ponovo u život.“ (Žeželj, 1963, 321).
16.2. Fizička aktivnost kao faktor prevencije nasilja u školi
Teza koja se bazira na konceptu suštinskih potreba obezbeđuje objašnjenje nasilnog
ponašanja. Šušnjić (prema: Koković, 1990, 45) suštinu sociološke teorije izlaže na sledeći način:
kultura nudi mogućnost svima da zadovolje svoje potrebe i želje, ali društvo obezbeđuje ograničen
broj stvarnih prilika za zadovoljenje tih potreba i želja, s obzirom da određen broj pojedinaca i
grupa ne može da zadovolji svoje potrebe i želje doživljavaju neuspeh koji jeste moguć nosilac
nasilja.
Maslow (1982, 112) ideju o (ne)zadovoljenju potreba sagledava u kontekstu analize uslova
razvoja ličnosti, povezujući potrebe sa ciljevima i motivacijom u okruženju društvenog i kulturnog
iskustva, pri čemu vidi potrebu kao unutrašnji, a cilj kao spoljašnji aspekt motivacije. Maslow
(1982, isto ) smatra da zadovoljenje ili osujećenje osnovnih potreba (fiziološke potrebe, potrebe za
sigurnošću, potrebe za pripadanjem i ljubavlju, potrebe za cenjenjem, potrebe za
samoostvarivanjem) utiču na ponašanje.
Socijalno antropološka teorija Froma (1980, 51) ukazuje na to da čovek aktivno pristupa
prirodnoj i društvenoj sredini kao uslovima ljudske egzistencije. „Najjače snage koje motivišu
čovekovo ponašanje proizilaze iz uslova njegove egzistencije, iz ljudske situacije”. Kada su vitalni
životni interesi ugroženi pojavljuje se programiran impuls za napad tzv. „defanzivna benigna
agresija” koja nestaje kada i njeni uzroci nestanu, dok „maligna agresija, tj., destruktivnost i
okrutnost” nema svrhe i zadovoljstvo nalazi u pohotnosti. Izbor između ljubavi i destruktivnosti
zavisi od socijalnih (ne)prilika koje deluju u sprezi s datom ezistencijalnom situacijom i potrebama
koje iz nje proizilaze.
From (1975, 21) smatra da agresija i destruktivnost nisu ni biološki determinisani, ni
spontani impulsi, što argumentuje nalazima neuroloških nauka koji dokazuju da kod čoveka postoji
148