pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

Wankel i Berger (1990, 172) ukazuju na posledice fizičke aktivnosti na psihološko zdravlje
i to: na nivou pojedinca javljaju se lično uživanje, dok se na nivou zajednice ističe napredak
socijalnih odnosa. Fizička aktivnost može da ima ulogu „izduvnog ventila“ i da pomogne
učenicima da kanališu svoj bes. Fizička aktivnost može biti strategija suočavanja sa stresom koju
osoba koristi da bi regenerisala i rasteretila organizam izbacivanjem nagomilane negativne
energije.
Iako je porodica za dete najvažniji faktor socijalizacije, odnos s vršnjacima i osećaj
prihvaćenosti u društvu je od velike važnosti. Istraživanje Weiss i Duncana (1992, 179) je pokazalo
da devojčice i dečaci koji su fizički aktivni, percipiraju sebe dobro prihvaćenim među vršnjacima.
Kako bi se uspostavili bolji odnosi s vršnjacima važan je i atraktivan fizički izgled na koji se
fizičkom aktivnošću može uticati. Na taj način se stiče i bolji socijalni status u grupi. Međutim,
pored visokog samopoštovanja i usvojene moralne vrednosti glavni su faktori otpornosti na sve
neprihvatljive oblike ponašanja.
Fizička aktivnost poboljšava raspoloženje, a osećaj zadovoljstva proizlazi iz porasta
samopouzdanja i bolje percepcije vlastite kompetentnosti. Naime, ukoliko jedan učenik tokom
procesa vežbanja doživljava pozitivna iskustva, postoji mogućnost da svoja iskustva ''prenese'' i u
druga područja života: u domenu školskog okruženja, prijatelja, porodice, slobodnog vremena.
Može se konstatovati da fizička aktivnost može značajno delovati na život pojedinca, ali i na
njegovo funkcionisanje u grupi.
Kako bi se razvilo bezbedno i podsticajno okruženje u obrazovno-vaspitnim ustanovama i
na taj način ostvarili pravo svakog deteta da bude zaštićeno od svih oblika nasilja, treba iskoristiti
velike mogućnosti koje u vaspitavanju dece i mladih nude različiti programi fizičke aktivnosti koji
pridonose fizičkom, emocionalnom i socijalnom razvoju dece. Fizička aktivnost pozitivno deluje
na razvoj ličnosti, smanjuje anksioznost, kanališe agresivne oblike ponašanja, potpomaže proces
socijalizacije osiguravajući modele za imitaciju i identifikaciju, i specifične socijalne situacije u
kojima pojedinac uči i prihvata određene norme ponašanja i vrednosti, stvarajući pozitivniju sliku o
sebi i veći nivo samopoštovanja (Horga i Sabioloncello 1993, 23). S obzirom da fizička aktivnost
doprinosi kvalitetu života i korisna je u razvoju brojnih socijalnih veština, možemo zaključiti da
fizičku aktivnost treba koristiti kao značajan resurs za sistemsku edukaciju i prevenciju nasilja u
školi.
153