pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

zamišljeni događaj o kojem mediji govore. U oba slučaja čini se da je pojava usko povezana s dva
elementa: identifikacijom gledaoca sa žrtvom koja je počinila suicid. Veliku važnost imaju i
medijski izveštaji, odnosno načini prikazivanja učinjenog samoubistva.
Teorija koja govori o banalizaciji nasilja, ističe da dugotrajno gledanje nasilnih sadržaja
vodi prema navikavanju na nasilje. Banalizacija nasilja formira se kroz programe koji na blag način
prikazuju i privikavaju na nasilje koje na taj način postaje nešto normalno i svakodnevno. Ovom
procesu značajno pridonosi prikazivanje nasilja u informativnim emisijama, ali i učestalo
pojavljivanje u raznim fiction programima jer je tamo nasilje nešto što je interesantno, a i estetski
veoma privlačno. Uz ovaj proces banalizacije povezuje se, pogotovo kada je reč o učestalom
prezentovanju nasilja, slabljenje moralne osude prema pokretaču nasilnog delovanja. Reč je o
uticajima koji oblikuju naš svakodnevni društveni kontekst i društvenu kulturnu klimu. Dakle,
televizija može igrati važnu ulogu, podsticanjem ili pritiskom na institucije, izazvati adekvatan
odgovor na problematiku ili odnos prema konkretnim nasilnim činiocima. Scene nasilja nalazimo u
svim segmentima televizijskog programa, počevši od crtanih filmova, filmova, video igara i na
interenetu.
Početkom 1960-ih godina započinju intenzivnija istraživanja o delovanju i efektima nasilja
u mass medijima. Na aktuelnost ovog problema ukazuju i radovi koji se bave istraživanjem
koliko nasilje u medijima doprinosi razvoju agresije i nasilničkog ponašanja mladih.
Brojna istraživanja dokazala su negativnu povezanost između medijskog nasilja i ponašanja koja
uključuju postupke ili nameru povređivanja ili oštećivanja drugih, najčešće vršnjaka (Bushman i
Huesmann, 2001., Ilišin i sar., 2001., Buchanan i sar., 2002., Anderson i sar., 2003., Huesmann
i sar. 2003., prema: Miliša i Zloković 2008, 15).
Huesmann i sar. (2003, 207) predstavili su longitudinalno istraživanje, posmatrajući
razdoblje od 1977. do 1992. godine. Cilj istraživanja je bio: utvrditi kako na decu utiče televizijsko
nasilje? Deca koja su na početku istraživanja imala 6 i 10 godina, ponovo su ispitana nakon 15
godina. Rezultati istraživanja pokazali su da gledanje televizijskog nasilja u detinjstvu utiče na
agresivno ponašanje, oba pola podjednako i razvija sliku sveta u kojoj se takvo ponašnje smatra
normalnim. Petermann (1997, 29) procenjuje da 5 do 10 % dece i mladih ima poremećaj u
ponašanju (agresivno ponašanje). Ustanovljno je da se nasilno ponašanje i spremnost na nasilje kod
dece poslednjih godina javlja na ranijem uzrastu.
Lősel i Bliesener (2003, 173) u studiji „Agresija i delinkvencija među mladima“ istraživali
su uslove agresivnog, delinkventnog i nesocijalnog ponašanja u školi. Uzorak ispitanika činilo je
1.163 učenika iz Nemačke. Rezultati istraživanja pokazali su sledeće: 5% učenika su kontinuirano
bili agresivni ili su se ponašali nasilno prema ostalima, 5% učenika su bile žrtve - i to nezavisno od
88