pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

pomaganje, poverenje, empatija i podrška među prijateljima jasno upućuju na razvoj prosocijalnog
ponašanja, a time i na razvoj socijalno kompetentnih osoba (isto).
Ajduković i Pečnik (1993,14) navode kako se veština konstruktivnog i nenasilnog rešavanja
sukoba temelji na usvajanju i međusobnom integrisanju specifičnih socijalnih veština, kao što su:
empatija i aktivno slušanje. Dakle, razumevanje tuđih osećanja i sagledavanje problema iz druge
perspektive, omogućava bolje razumevanje sukobljenih strana, a time i mogućnost pronalaženja
nenasilnog rešenja konfliktne situacije.
Deca sa smetnajma u razvoju češće od svojih vršnjaka odstupaju od uobičajeno prihvaćenih
socijalnih pravila i zbog toga im je potrebna pomoć u razvoju socijalne interakcije. Zbog svojih
simptoma hiperkinetskog poremećaja i deficita socijalnih veština često imaju probleme u odnosu sa
vršnjacima, postaju izolovana i nepopularna u vršnjačkoj grupi. Podsticanje saradnje u obrazovno -
vaspitnom procesu, omogućava deci sa smetnajma u razvoju da na lakši način usvoje socijalne
veštine i uključe se u svakodnevni život. Dete se podučava veštinama uključivanja u grupu,
rešavanja konflikta, kontrole besa i asertivne komunikacije.
Kao rezultat učestvovanja u saradničkom učenju navodi se pozitivniji i tolerantniji odnos
sa vršnjacima i veća društvena podrška i socijalna kompetencija. Dakle, saradnja stvara toleranciju
i prijatnu klimu, dok takmičenje stvara agresiju i napetost. Zbog toga bi kod dece trebalo podsticati
nenasilno rešavanje sukoba. Neagresivni načini izražavanja emocija i komunikacije s drugim
osobama predstavljaju visoko razvijene socijalne kompetencije dok agresivnost negativno utiče na
odnose s vršnjacima. S obzirom da su sukobi gotovo svakodnevna životna pojava, potrebno je
učenike naučiti socijalnim veštinama za konstruktivno rešavanje sukoba.
Postati socijalno kompetentna osoba znači usvojiti prosocijalna ponašanja i određene
veštine koje omogućavaju razumevanje svoje okoline i delotvorno snalaženje u svakodnevnim
situacijama. Budući da deca i pre polaska u školu stiču određen nivo socijalne kompetencije, na
školskom uzrastu je potrebno unaprediti isto i omogućiti im da steknu nove socijalne veštine.
Ukoliko se socijalne veštine koriste na prikladan način i kad su postignuti ključni ciljevi, rezultat je
socijalna kompetencija. Prema tome, možemo zaključiti kako nije moguće postati socijalno
kompetentan i delotvorno funkcionisati u društvu bez pravilne upotrebe usvojenih socijalnih
veština.
76