pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

ponašanja. Ukoliko nasilnici imaju kompetentne socijalne kognicije, to bi onda značilo da one nisu
uzrok njihovog nasilničkog ponašanja, već da su neki drugi kognitivni procesi odgovorni za nasilje.
Agresivno ponašanje će se javiti kao posledica emocionalnog stanja, koje će dovesti do
„izvlačenja“ agresivnih sekvenci iz memorije. Ovaj model osim kognitivnih pretpostavlja i
delovanje emocionalnih faktora na pojavljivanje agresije, ali zanemaruje delovanje socijalnih i
situacijskih faktora.
Kognitivne teorije agresivnosti ističu da način na koji pojedinac percepira i interpretira
spoljašnje događaje determiniše da li će on reagovati agresivno ili nekim drugim ponašanjem (Eron,
1994., prema: Beck, 2003, 78). Atribuciona teorija, kao jedna od najprihvaćenijih kognitivnih
teorija, ističe da to da li će se osoba naljutiti kao odgovor na frustraciju zavisi delimično od toga
atribuira li nameru kod onoga ko je njenu frustraciju izazvao. Dakle, zagovornici atribucione
teorije nastoje da naglase kognitivni elemenat u procesu situacije i reagovanja na nju (Tomić, 2010,
16 ).
U kojoj meri različiti postulirani kognitivni procesi zaista utiču na javljanje agresije,
ukazuju brojne empirijske provere. U istraživanju koje je sprovedeno na adolescentima (Fontaine i
sar., 2002, 113) pokazalo se da je u značajnoj korelaciji sa eksternalizujućim ponašanjem bila
tendencija da se agresivni odgovori vide kao saglasni sa socijalnim i moralnim normama, dok je
veza s opaženom instrumentalnošću postupka bila manja. Dodge i sar., (2003, 378) razliku
između agresivne i neagresivne dece vide u sledećem:
U fazi interpretacije i procesiranja situacije, agresivno dete u odnosu na neagresivno
dete samu situaciju tumači kao više neprijateljsku. Takođe, je utvrđeno da agresivna
deca ispoljavaju deficite u obraćanju pažnje na relevantne socijalne znakove i njihovom
enkodiranju. Samim tim su sklonija da u nejasnim situacijama, drugim akterima
pripisuju neprijateljske namere.
U fazi odlučivanja o vlastitoj reakciji, agresivna deca u odnosu na neagresivnu: imaju
veće samopouzdanje da će efikasno izvesti agresivni postupak, smatraju da je
agresivno reagovanje u datoj situaciji primerenije, od agresivnog postupka očekuju
korist, potcenjuju veličinu nepovoljnih ishoda agresivne reakcije i više prihvataju
odgovore koji uključuju agresiju. Većina ovih procesa je automatizovana i nesvesna.
Faktor pažnje je ovde veoma značajan. Produžena usmerenost na informacije o
neprijateljstvu ima za posledicu intenzivnije i dugotrajnije osećanje besa (Fontaine i
sar., 2002, 108).
37