pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

pravednosti, pravde, poštenja, na bavljenje potrebama i pravima drugih. Takođe se uči i kontrola
besa, koja ima za cilj da se deca koja su sklona nasilju nauče da identifikuju i kontrolišu svoj bes.
Ovakve radionice pokazale su se uspešnije sa decom koja ispoljavaju reaktivnu agresiju,
nego sa decom koju karakteriše proaktivna, „predatorska“ agresija. Takođe, efikasne su i
intervencije koje se tiču samoregulacije i kontrole agresivnosti, koje su razrađene u okviru
kognitivno-bihevioralne terapije (model obrade socijalnih informacija). Kasnije šezdesetih godina,
kognitivno-bihevioralna terapija, počela je da se primenjuje sa impulsivnom (hiperaktivnom)
decom. Hiperaktivna deca učena su da uspostavljaju bolju kontrolu na taj način što uče sami sebi
da daju verbalne instrukcije i da ih se pridržavaju. Bihejvioralna komponenta ispoljava se na taj
način što se ističe uticaj situacije na ponašanje i podučavanje nedostajućim socijalnim veštinama,
dok se kognitivna komponenta ispoljava u pokušajima menjanja kognitivnih iskrivljenja i
kognitivnih nedostataka (Mennuti i sar, 2006, 16).
Socijalno ponašanje zavisi od detetovih kognitivnih sposobnosti da pravilno uoči i
analizira socijalni problem, da razmisli o alternativnim načinima njegovog rešenja, predvidi
posledice svojih postupaka, izabere optimalan cilj i upravlja vlastitim ponašanjem da bi taj cilj
postigao (Popadić, 2009, 230). Deca i mladi su podložni mnoštvu suptilnih manipulacija, kao što
su mediji, te je zadatak pedagoških radionica i podsticanje i uvežbavanje kritičkog, kreativnog i
brižnog mišljenja (postavljanje vrednosti u samo mišljenje). „Bez komponente brižnosti mišljenje
je odvojeno od vrednosti. Ako mišljenje ne sadrži vrednovanje i vrednosti, onda je odgovornost za
pristup svojim temama apatična, nepristrasna i nemarna, a to znači da će biti sumnjičava čak i
prema samoj sebi“ (Lipman, 2003, 270). Dakle, važno je da se deca i mladi usmeravaju na
moralne obrasce ophođenja s drugim ljudima, ali i sa samim sobom. U radionici se ide korak po
korak, koriste se strukturisani zadaci i materijal kao što su igre i priče, pa sve do situacije iz
realnog života.
Komunikacija, kao okosnica socijalne interakcije, ukoliko nije uspešna ili nije dovoljno
uspešna može dovesti do različitih ishoda - do konflikta. Često do konflikata dolazi zbog
neprepoznatih strahova koji osobe unose u komunikaciju i zato je prvi korak u usvajanju
nenasilnih strategija "rad na sebi", pri čemu se u radionicama to postiže kroz socijalni kontekst.
Taj proces uključuje osvešćenje, razumevanje i prihvatanje sopstvenih potreba, razvoj svesti o
potisnutim osećanjima, podsticanje samoafirmacije. Prepoznavanjem sopstvenih potreba,
osvešćenjem sopstvenih "jakih i slabih strana", osnaživanjem sopstvene ličnosti stiču se prvi
uslovi da se prihvate i razumeju druge osobe. Tehnike koje se koriste u radioničarskom procesu
su aktivnog i participativnog karaktera. Refleksija je jedna od tehnika aktivnog slušanja, kojom
proveravamo da li smo dobro razumeli sagovornika i dajemo mu mogućnost da ispravi ili
140