pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

Karakteristika ove populacije je disharmoničan razvoj sposobnosti - motornih, kognitivnih,
komunikativnih i socijalnih, te su vežbe reedukacije psihomotorike neophodne i primarne za
proces socijalizacije deteta. Reedukacija predstavlja integrativni pristup razvojnom problemu i
ličnosti deteta. Usmerena je na razvoj ekspresivnih sposobnosti deteta, pre svega onih
komunikativnih sposobnosti koje mu omogućavaju sigurnost u društvu što je bitan uslov za njegov
dalji psihofizički razvoj i socijalizaciju. Terapija pokretom je legitimna terapeutska metoda za rad
sa mentalno nedovoljno razvijenom decom i decom koja imaju poremećaje u ponašanju, terapija
zlostavljane dece, terapija hiper/hipokinetičke dece.
Okosnicu reedukacijskog tretmana predstavljaju telo i pokret. Tretman pokretom ili
reedukacija psihomotorike javlja se kao metod koji učeniku otkriva jasan doživljaj sebe, svest o
sebi kao ličnosti, doživljaj i svest o svome mestu u svetu omogućavajući mu samostalnost u životu
na nivou uzrasta koji ono doseže. Pokret u reedukaciji psihomotorike je kao reč u psihoterapijskom
razgovoru. Pokret je dvosmerni put u funkciji doživljavanja sebe i sveta, pokret koji se vrši ili
opaža među drugima i među stvarima uvek definiše određen doživljaj koji se prepoznaje svešću.
Tokom ranog razvoja, dete najčešće izvodi one pokrete tela kojima pokazuje poslednji opseg
dostignutih sposobnosti težeći da prevaziđe tek usvojeno. Novousvojeni pokreti pokreću nove
motive deteta da se trudi oko istraživanja viših nivoa mogućnosti da bi, uživajući u toj “igri” koja
je, zapravo, učenje i rad deteta, otkrivalo nove činjenice realiteta i uvežbavalo nove lične
sposobnosti. Na taj način bolje će se uklopiti u egzistencijalnu harmoniju. Reedukacija
psihomotorike zasniva se upravo na ovoj zakonomernosti razvoja, nastojeći da u detetu pobudi
motiv za napor učenja, dogradi i učvrsti sheme akcija i podstakne procese diferencijacije
motivacije ka novouočavanim kvalitetima realiteta (Bojanin, 1985, 19).
Dakle, pokret se sastoji od psihičke akcije, senzornih nervnih podražaja, unutrašnje akcije
centralnog nervnog sistema i fizičkog spoljašnjeg kretanja (Kosinac, 2002, 14). Senzomotorika je
sposobnost deteta da, pre pojave govora, rešava neke probleme pomoću aktivnosti u kojima na
poseban način učestvuju percepcija i motorika ruku. Ovu sposobnost Pijaže naziva
senzomotornom inteligencijom koja se ogleda u dva glavna oblika (prema: isto, 13):
1. Senzomotorna inteligencija koja se javlja pre govora i
2. Prava inteligencija nakon pojave govora.
Okulomotorika je deo senzomotorike koja se kod deteta vidi koordinacijom gledanja i
hvatanja predmeta iz okoline. Sposobnost deteta da rukuje nekim predmetom, kao i način na koji
dete rešava zadatke da bi do nečeg došlo, ukazuje na povezanost tih pokreta s psihičkim razvojem
deteta. U razvoju okulomotorike veoma važnu ulogu ima i razvoj motorike ruku. Ova međusobna
155