pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

uspešno interpersonalno funkcionisanje variraju u zavisnosti od postavljanog cilja, uzrasta deteta i
konteksta socijalne situacije. Može se reći da socijalnu kompetenciju čine specifične veštine koje
se ogledaju u uspešnosti u interpersonalnim odnosima.
Rose-Krasnor (1997, 114) u okviru svog modela socijalne kompetencije pod nazivom
"prizma socijalne kompetencije", predlaže tri nivoa analize socijalne kompetencije koji su
međusobno u hijerarhijskoj vezi. Socijalna kompetencija je na najvišem nivou definisana kao
efikasnost u socijalnim interakcijama. Pojam efikasnost podrazumeva organizovani sistem
ponašanja usmeren na ostvarenje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva (Waters i Sroufe, 1983, 82).
Dakle, na prvom nivou socijalna kompetencija predstavlja organizovan sistem ponašanja,
organizovanu celinu, a ne zbir specifičnih veština i sposobnosti. U odnosu na socijalne ciljeve iz
razvojne perspektive, socijalna kompetencija je relativna i od njih će dalje zavisiti da li ćemo jedno
ponašanje proceniti kao socijalno kompetentno ili ne.
Za potrebe ovog rada važno je da istaknemo socijalne ciljeve preadolescentne grupe. Veći
broj istraživača ukazuje na to da je osnovni razvojni zadatak u periodu ulaska u adolescenciju
prihvaćenost od strane vršnjaka. Najveći problem detetu je prezentovanje pred grupom, a osnovni
cilj je ne biti odbačen od strane vršnjaka (Hartup, 1984., Goldstein i Morgan, 2001., prema:
Petrović, Zotović, 2007, 432). Drugi nivo "prizma socijalne kompetencije", ističe razliku između
sebe i drugih, koja je veoma važna za uspešnu socijalnu adaptaciju. Efikasnost iz perspektive
pojedinca uključuje domen „Ja”- uspešnost u postizanju sopstvenih ciljeva i osećanje lične
efikasnosti u socijalnim interakcijama. Domen "Drugi" obuhvata efikasnost pojedinca viđena iz
perspektive drugih: zdravi odnosi sa vršnjacima i odraslima (kvalitet prijateljskih odnosa),
postizanje odgovarajućeg mesta u socijalnim grupama (sociometrijski status) i ispunjenje socijalnih
očekivanja u pogledu odgovornog socijalnog ponašanja (kvalitet odnosa ostvaren unutar socijalne
mreže). Najniži nivo prizme socijalne kompetencije ističe - da postoje određene kognitivne,
socijalne i emocionalne sposobnosti koje doprinose uspešnosti u interakcijama sa drugim ljudima
(isto).
Hubbard i Coie (1994, 14) ističu da su socijalna i emocionalna kompetencija visoko
povezani, i da emocionalna kompetencija predstavlja centralnu sposobnost za uspešnu interakciju
sa vršnjacima. Za socijalnu interakciju i uspešno socijalno funkcionisanje, prepoznavanje emocija
je veoma važno, pre svega zbog uloge koju ova informacija ima u modifikaciji socijalnog
ponašanja.
Emocije su glavni pokretač raspoloženja svakoga pojedinca i njegovog odnosa sa drugim
ljudima, jer osnovne elemente socijalne interakcije tokom života čine emocije. Da li će se dete u
nekoj situaciji ponašati prosocijalno, zavisi i od detetove sposobnosti prepoznavanja i razumevanja
74