pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

U Kanadi su Charach, Pepler i Ziegler, (1995, 15) sproveli istraživanje sa 5.000 učenika
osnovne škole, koje je pokazalo da 38% učenika bar jednom u toku polugodišta bilo žrtva nasilja, a
29% su bili nasilnici bar jednom. Shodno datim rezultatima u Torontu je razvijen program protiv
siledžijstva i predložene su detaljne mere snimanja interakcije u učionicama i školskim dvorištima.
Nacionalno istraživanje o pojavi siledžijstva u Australiji je rađeno na ukupnom uzorku od
preko 38.000 učenika. Nalazi pokazuju da je približno polovina (46%) učenika doživela neki vid
zlostavljanja u periodu od godinu dana, a otprilike svaki peti (19%) je zlostavljan bar jednom
nedeljno. Najčešći oblici siledžijstva bili su ogovaranje i širenje glasina, pretnje, tuče i uništavanje
imovine. Pokazalo se da je siledžijstvo veliki problem u školama, te je Ministarstvo prosvete dalo
nalog školama da razviju strategiju protiv siledžijstva i osmisle programe prevencije (Rigby i
Johnson, 2005, 412).
Benbenishty i Astor (2005, prema: Popadić, 2009, 93) su u Izraelu početkom 2002. godine
sproveli istraživanje na uzorku od oko 16.000 učenika 4–11. razreda i 1.700 nastavnika i direktora
iz 440 škola. Učenici su saopštavali koliko im se često u poslednjih mesec dana događalo nešto sa
spiska nasilnih postupaka koji su bili navedeni u upitniku. Rezultati istraživanju ukazali su na vrlo
visok stepen nasilja, koji je izraženiji kod dečaka nego kod devojčica, pogotovo za fizičko nasilje, i
izraženiji na mlađim u poređenju sa starijim uzrastima. Jednom u mesec dana 49% učenika (61%
dečaka i 37% devojčica) bili su namerno udarani, 32% je učestvovalo u tuči, 11% je bilo toliko
povređeno da je to zahtevalo medicinski tretman, 20% njih su doživeli da im neko otme neke stvari,
38% da im je neko pretio da će ih povrediti. Zastupljenost verbalnog i socijalnog nasilja bili su još
češći: 77% učenika doživelo je da ih neko psuje, 60% je doživelo vređanje i ponižavanje, 23% da
vršnjaci nisu hteli da se igraju i razgovaraju sa njim.
Popadić (2009, 95) ukazuje na studije u kojima se porede rezultati istraživanja dobijene
Oleveusovim upitnikom na deci približno istog uzrasta u sedam zemalja. Rezultati ovog istraživanja
ukazuju na velike razlike među zemljama. Naime, u Irskoj (O’Moore i sar., 1997) je 9% dece
uključeno (5% kao žrtve, 2% kao nasilnici i 1,5% kao žrtve/nasilnici), a u Kini (Wakefield i sar.,
2000; Zhang i sar., 2000) 17% učenika (13% kao žrtve, 2% kao nasilnici i 1,5% kao žrtve/nasilnici),
u Španiji (Ortega i Mora–Merchan, 1999) u nasilje je bila uključena polovina učenika (13% kao
žrtve, što je isti procenat kao u Kini, ali sa znatno većim drugim kategorijama: 17% kao nasilnici,
20% nasilnici/žrtve). Vrlo visok stepen uključenosti u nasilje (57–58%) dobijen je i u dva
italijanska uzorka (Genta i sar., 1996), gde su približno četvrtina dece bili samo žrtve. U jednom
kasnijem ispitivanju učenika srednje škole, dobijeno je da 30% učenika kažu da su doživela nasilje
bar jednom u prethodna tri meseca, a njih 10% da su ga doživljavali bar jednom nedeljno (Baldry,
20