pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

način, pored fizičkih vežbi, i različiti oblici igre doprinose kako podsticanju i razvoju fizičkog
savršenstva, tako i podsticanju saznajnih i osećajnih potencijala individue.
Validnost termina nastavnog predmeta potvrđuje značenje sintagme „fizičko vaspitanje“
koja se sastoji iz dve reči: Reč „fizički“ (prirodni, osnovan u prirodi, čulni, telesni) ukazuje na
prirodnu datost čoveka, ali ne čoveka kao prostog „ljudskog tela“, već čoveka kao integralnog bića
(kognitivno-afektivno-motoričkog), te stoga ne postoji dualizam između „fizičkog“ i psihičkog“ u
konstelaciji izraza „fizičko vaspitanje“ jer se nijedna motorička aktivnost ne može odvijati bez
procesa u centralnom nervnom sistemu. Termin „vaspitanje“ ukazuje na usmereni društveno -
pedagoški proces čovekove individualnosti, odnosno procesa prenošenja i usvajanja znanja, veština
i navika (Rodić, 1999, 143).
Analizom date definicije cilja fizičkog vaspitanja, uočava se da dominira sintagma
sistematska i raznovrsna motorička aktivnost. To upućuje na potrebu sistematskog bavljenja
osmišljenim fizičkim aktivnostima, primenom vežbi i igara. Uočava se i potreba povezanosti
fizičkog vaspitanja sa ostalim nastavnim oblastima u cilju integralnog formiranja svestrano
razvijene ličnosti. Terminološka odrednica - integralan upućuje na neophodnost takvog pristupa u
vaspitanju dece koji je ostvaren integralnim tretmanom svih nastavnih oblasti. Dakle, fizičko
vaspitanje je „... deo, vid ili strana opšteg vaspitanja u kome se sredstvom specifično organizovane
motorne aktivnosti utiče pre svega na fizičku stranu čoveka (fizičko usavršavanje), a preko ovoga
na njegovu ličnost u celini“ (Grandić, 2001, 20).
U pedagoškoj literaturi pojam „fizičko vaspitanje” definiše se kao sastavni i neotuđivi deo
vaspitanja. Leskošek (1976, 25) definiše fizičko vaspitanje kao „plansku i sistematsku aktivnost
koja putem fizičkog vežbanja u pravcu svestranosti i treninga u pravcu stvaralaštva u određenim
sportskim granama teži da razvije ljudsku ličnost u smislu ostvarenja vaspitnog cilja“.
Najprihvatljivija je definicija koju je predložio Krsmanović (1999, 28), definišući fizičko
vaspitanje kao plansku i organizovanu delatnost (vid opšteg vaspitanja), kojom se posredstvom
specifično oblikovane motorne aktivnosti sistematski deluje na zdravlje i biomotorička svojstva i
sposobnosti čoveka, a preko njih i na sve ostale strane ličnosti i ličnost u celini. „U užem
fenomenološkom smislu, fizičko vaspitanje se može posmatrati i kao proces predavanja ili
prenošenja vrednosti fizičke kulture od starijih na mlađa pokolenja, odnosno način pretvaranja tih
vrednosti iz opšteg u lično dobro (u vidu jačanja i unapređenja zdravlja, usavršavanja morfofunkcionalnih,
motoričkih i drugih svojstava i sposobnosti“. Dakle, fizičko vaspitanje je pedagoški
proces izgrađivanja i oblikovanja celovite ličnosti primenom odgovarajućih kretnih delatnosti.
15