pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

11. Pedagoške implikacije nasilja u medijima
Razumevanje uticaja medija na nasilje i nasilničko ponašanje pretpostavlja razumevanje
funkcionisanja medija i njihove uloge u životu pojedinca i šireg društvenog konteksta. Svako
medijsko prezentovanje nasilja dobija nove funkcije i novo značenje. Theunert (2006, 63) medijsko
nasilje definiše kao indokrinaciju, laž, diskriminaciju, uvrede, ucene i rasnu segregaciju dece i
mladih, naglašavajući karakter moći koji se odnosi na autoritarnost, koju izjednačava sa
manipulacijom.
Brojne teorije pokušavaju da odgovore na pitanje koliki je uticaj medija na nasilje, na
shvatanje i delovanje gledaoca, ali ni jedna od njih nije naučno dokazana. Predstavnik teze o
katarzi, Feshbach (1989, 71) smatra da postoji urođena agresivnost i da kroz dinamično
uključivanje u mašti, u nasilje posmatarno na izmišljenim modelima, dolazi spremnost primaoca da
se sam ponaša agresivno. S druge strane katarza je više nego redukcija agresije. Prikazivanje i
gledanje nasilja poprima svojevrsnu ulogu katarze jer učestvovanje (u virtualnom smislu) u nekom
nasilnom događaju može favorizovati svojevrsno pražnjene agresivnosti kod gledaoca. Ova teorija
može biti prihvatljiva jedino u pojedinačnim slučajevima koji su praćeni snažnim stresnim
situacijama.
Predstavnici inhibicijske teze pretpostavljaju da posmatranje nasilja u medijima ima
negativan uticaj. Gledaoc se oslobađa straha od agresije i na taj način se smanjuje spremnost za
agresivno delovanje. O suprotnom ponašanju govori „teza preokreta“. Grimm (1999, 23) je uočio
veliki uticaj „negativnog učenja“, to znači da se nasilnost ispitanika smanjivala s posmatranjem
filmskog nasilja. Prosocijalni pogled sastoji se u empatiji sa žrtvom agresije protiv počinitelja
nasilja. Učestalim konzumiranjem televizijskog nasilja, prema tezi navikavanja, smanjuje se opšta
osetljivost prema nasilju i smatra se normalnim ponašanjem. Drugačije rečeno: „povećava se
tolerancija prema nasilju i smanjuje se prag sputanosti da sami budemo nasilni“ (Kunczik, Zipfel,
1998, 224).
Teza kultivisanja polazi od pretpostavke da visok stepen konzumiranja televizije,
dugotrajno oblikuje sliku sveta prema „realnosti na televiziji“. Prema ovoj teoriji oni koji više
gledaju nasilne programe na intenzivniji način će doživljavati svet upravo pod vidom nasilja.
Takođe će, te osobe na intenzivniji način doživljavati strah i prema stvarnosti kao »proizvodu«
televizije, stvara se nepoverenje, što otežava uspostavljanje zdravog i normalnog odnosa prema
drugima i prema svetu. Mediji ne izazivaju prisilno oponašanje nasilnih dela, već oni sugerišu
86