pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

standardizovan i primenjivan u mnogim zemljama sveta. Upitnik se sastoji iz 39 pitanja, koji je
podeljen na nekoliko celina: a) vrsta nasilja i broj žrtava, b) mesto gde se događa nasilje, c) ko čini
nasilje i kako, d) kako reaguju odrasli, e) kako reaguju posmatrači. Nalazi istraživanja ukazuju da je
u proteklih nekoliko meseci 33% učenika bar jednom doživelo nasilje, od toga 23% jednom ili
dvaput, a 10% 2–3 puta mesečno. Njih 41% je doživelo vređanje, 7% spletkarenje, 5%
isključivanje, 10% otimanje. Najčešći oblici nasilja koje navode učenici su: a) nazivanje pogrdnim
imenima, ismejavanje i zadrkivanje na bolan način b) pogrdna imena i komentari vezani za poreklo,
c) laganje i širenje lažnih glasina i pokušaj odvraćanja ostalih učenika, d) zanemarivanje i
isključivanje iz društva. Samo 22% učenika pokušava da zaustavi nasilje, dok njih 78% to nikada ne
čini. Nakon istraživanja, implementiran je program prevencije nasilja u više od 200 škola u
Hrvatskoj. Učestvovanje u projektu u trajanju od jedne godine dovelo je do porasta osećaja
kompetentnosti nastavnika s 34,8% na 52,3%, i smanjivanju osećaja bespomoćnosti i zbunjenosti sa
64,4% na 48,5% nastavnika (prema: Popadić, 2009, 94).
Ispitivanje nasilja u školama u Srbiji bavio se Tešić (1974, 50), koji govori o tome da su
školski zakoni početkom i sredinom 19. veka nalagali brojne i ekstremne represivne mere, u smislu
apsolutne potčinjenosti volji nastavnika.
Veće sistematsko istraživanje nasilja u školi kod nas sprovela je Gašić-Pavišić (1998,
159). Prikaz rezultata istraživanja dala je u radu: «Nasilje nad decom u školi i funkcija obrazovnih
ustanova u prevenciji i zaštiti dece od nasilja», ukazući da «škola ne samo da nije zaštićena sredina
za decu u pogledu izloženosti nasilja od strane vršnjaka, već su u njoj deca više izložena nekim
oblicima nasilja nego van nje» (isto, 160). Istraživanje je obuhvatilo 298 učenika petog i sedmog
razreda iz 12 osnovnih škola širom Srbije, 302 učenika prvog i trećeg razreda srednje škole, 110
nastavnika iz osnovnih i srednjih škola, manji broj direktora i 600 roditelja. Rezultati istraživanja
ukazuju na sledeće podatke: nasilje je bila relativno uobičajena pojava za učenike: 38% učenika
izjavilo je da je povremo prisustvovalo nasilju, a njih 7% su često svedoci nasilja. Najčešći oblik
nasilja u školi je vređanje i ismevanje (36%), zatim pretnje batinama (21,3%), otimanje, uništavanje
stvari (9,5%). Interesantan je podatak da učenici nisu samo nasilnici i žrtve među sobom, nego
takođe trpe nasilje od nastavnika i ostalog zaposlenog osoblja (isto, 166).
Najobimnije istraživanje nasilja u školi u Srbiji obavljeno je u okviru projekta «Škola bez
nasilja - ka sigurnom i podsticajnom okruženju za decu», koji je 2005. godine započeo UNICEF u
saradnji sa Ministarstvom prosvete, Ministarstvom zdravlja, Ministarstvom za rad i socijalnu
politiku Republike Srbije, Savetom za prava deteta i Zavodom za unapređivanje obrazovanja i
vaspitanja. Istraživanje je sprovedeno pomoću upitnika na 26,628 učenika od 3. do 8. razreda u 50
22