pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

god se javi agresivni impuls bez kontrole manifestuje agresija ili se trajno gledaju agresivne scene,
a sopstveno ponašanje se ne kontroliše.
From (1976, prema: isto) pod agresivnim ponašanjem podrazumeva svako ponašanje kojem
je cilj nanošenje štete životinji ili predmetu drugoj osobi. Postoje dve vrste agresivnosti: benigna i
maligna. Dakle, prema teoriji Ericha Fromma izvori agresivnosti su i nasleđe i učenje. Agresija je
svako ponašanje kome je cilj da se nanese šteta drugoj osobi, životinji ili predmetu. Između svih
vrsta poriva svedenih pod kategoriju agresije, najosnovnija razlika je razlika između biološki
adaptivne, one koje služi životu, odnosno benigne agresije i biološki neadaptivne, maligne agresije.
Benigna ili odbrambena agresivnost je filogenetski programirana, urođena, javlja se i kod ljudi i
kod životinja i manifestuje u impulsivnom napadu na one koje ugrožavaju naše vlastite interese, a
prestaje čim prestane i ugrožavanje. Za ovu vrstu agresivnosti karakteristično je zadovoljstvo u
povređivanju drugih, u nanošenju zla drugima i uništavanju. Maligna agresija je ljudski potencijal
ukorenjen u samim uslovima ljudske egzistencije i stiče se lošim delovanjem društva i načinom
života u civilizovanom svetu.
Među instiktivističkim teorijama agresivnosti posebno mesto zauzimaju etološke teorije
koje su predstavili K. Lorenz (1970), D. Morris (1970), J.P. Scott (1975), A. Montagu (1976) i R.
Hinde (1971) (prema: Žužul, 1989, 18). Shvatanje ovih autora zasniva se na Darvinovim
principima evolucije. Pod tim vidom agresija unutar jedne vrste ima smisao i svrhu odabira s
evolucijskog gledišta boljih jedinki i samim tim održanja vrste. Instikt koji je čoveku služio za
održanje sada služi za pretnju. Spoljašnji podsticaji i situacija u kojoj se nalazimo ne izaziva
agresiju, nego pojedinac stvara ili traži objekte na koje bi mogao ispoljiti u sebi već postojeću
agresivnu energiju. S druge strane usled neizražavanja agresivnog instikta dolazi do nagomilavanja
agresivne energije, koje će trajati sve dok ne dođe do eskalacije nagomilane energije čiji će rezultat
biti agresivno ponašanje.
3.3. Frustraciona teorija agresivnosti
Frustraciona teorija agresivnosti predstavlja pokušaj grupe naučnika sa Jejla: J. Dollard, L.
Doob, N. Miller, O.H. Mowrer i R.Sears (1939, prema: Žužul, 1989, 20) da ključ sveukupne
čovekove agresivnosti formulišu preko nekoliko bazičnih ideja o frustraciji i agresiji (F-A
hipoteza). Prema hipotezi F-A, agresija nije rezultat delovanja instikata, nego ponašanje koje se
uvek javlja kao odgovor na frustracijsku situaciju. Ova teorija doprinela je napuštanju
29