pedagog i nastavnik fizičkog vaspitanja u prevenciji nasilja u školi

Rezultati istraživanja Withing i Edwards (1973., prema: Maccoby i Jacklin, 1980, 972)
ukazuju da razlike u agresivnosti dece od tri do šest godina postoje. Dečaci izražavaju veću
verbalnu i fizičku agresivnost, ali se dečaci i devojčice ne razlikuju po agresiji u samoobrani. Neki
autori naglašavaju razlike u vrsti agresije koja se javlja na starijem uzrastu. Crick (1996, 372)
naglašava razlike u vrsti agresije koja se javlja na kasnijem uzrastu (od adolescencije na dalje) i
navodi neke oblike agresivnosti usmerene prema odnosima s drugim ljudima, koji su češće vezani
za ženski pol. U te oblike ubrajaju se izopštavanje iz grupe, ogovaranja, klevete, ignorisanje i sl. Za
razliku od toga, kod muškog pola češći su otvoreni oblici agresivnosti, uključujući i fizičko nasilje.
Maccoby i Jacklin (1980, 972) ispitivali su odrasle i došli su do sledećeg zaključka:
pokazalo se da su muškarci i fizički i verbalno agresivniji pol, a razlike su izraženije kod fizičke
agresivnosti. Objašnjavajući razloge takvih polnih razlika u agresiji ističu da muškarci i žene imaju
različite stavove o agresivnosti i njenim posledicama. Muškarci agresivno ponašanje smatraju
nužnim za uspostavljanje kontrole nad drugima, dok žene smatraju da kod fizičke agresivnosti
dolazi do gubitka samokontrole. Nakon agresivnog čina žene imaju jači osećaj krivice i
anksioznosti, što je vezano za svesnost da se nekoj osobi nanela šteta, ali i da postoji opasnost za
počinitelja. Upravo taj osećaj straha i krivice kod žena je ono što inhibira njihovo agresivno
ponašanje (Buss i Brock, 1963., Mischel, 1970., Bandura, 1973., Maccoby i Jacklin, 1974.; prema:
isto, 974 ).
Tieger (1980, prema: isto, 975 ) smatra da je tipično ponašanje prema polu, rezultat učenja
koje se odvija u procesu socijalizacije. Ukoliko su strože norme prema agresivnom ponašanju
devojaka, one će dovesti do veće inhibicije takvog ponašanja i zbog toga manje izražene manifestne
agresivnosti kod ženskog pola. Dakle, dečaci i devojčice, jednako, kroz normalne socijalne
interakcije i posmatranje modela, uče o posledicama agresivnog ponašanja i kako da inhibiraju
agresivne impulse i zamene ih socijalno prihvatljivim oblicima rešavanja konflikta.
Potrebno je spomenuti da postoje rezultati istraživanja koja nisu utvrdila polne razlike u
agresivnosti. Prema tim istraživanjima, devojke su jednake sa dečacima u agresivnom ponašanju
kad postoji: slab nadzor drugih nad njihovim ponašanjem, grupni kontekst koji dopušta difuziju
odgovornosti za individualne agresivne reakcije, anonimnost agresora ili kad se neko drugi
eksplicitno smatra odgovornim za njihovu agresivnost (Frodi, Macauley i Thom 1977., Caplan,
1979., prema: Parke i Salby, 1983, 549)
43