Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
Sem neobične majčine poduke da slušam pažljivo šta mi učitelj govori, i da to
ponavljam za njim, drugih priprema za školu u porodici nije bilo. Na nesreću, nisu
ni učitelji istočne Srbije bili naročito pipremani za rad sa vlaškim „pipravcima“, u
što sam se i sam uverio kada sam kasnije završavao učiteljsku školu u Negotinu:
među silnim metodikama za sve moguće nastavne oblasti, nije bilo nijedne koja je
budućeg učitelja pripremala za rad sa vlaškom decom.
Kako je to bilo u praksi, videćemo iz opisa mog prvog kontakta sa učiteljem.
Idući od učenika do učenika, učitelj stiže do mene, i pita: „Kako se zoveš?“
Pošto ga ne razumem, a naučen da treba da ponavljam njegove reči, sećam
se dobro da sam rekao: „Kaka zovi?“ Učitelj je ponovio pitanje, pokazujući pritom
prstom na mene: „Kako se zoveš ti?“ Ja sam stidljivo podigao pogled, pokazao i ja
prstom na njega i izgovorio: „Kaka zovi ti?“
Učenje ponavljanjem i sricanjem, bez razumevanja, dugo me je pratilo kroz
niže razrede osnovne škole. Sve je to u glavi malenoga čobanina izazivalo zbrku, pa
ne čudi što su sve generacije Vlaha koje su polovinom XX veka polazile u školu bez
znanja srpskoga jezika, kasnije to iskustvo nazivale „mučenjem“ i uzimale ga kao
Sl. 1 Učenici prvog i trećeg razreda osnovne škole u Blizni, sa učiteljem Milkom Ivanovim,
maja 1959. godine. Autor knjige je prvi s leva u trećem redu odozdo. Poslednja
generacija u istoriji Vlaha koja je nasledila vlaški jezik kao maternji, i prva generacija
koja ga kao takvog nije u potpunosti prenela na svoju decu, smatrajući, pod
uticajem sprske kulture, da je znanje i korišćenje toga jezika izraz zaostalosti.
16