Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Izabrane studije iz vlaškog folklora
Pesma je snimljena avgusta 2003. godine na brdu Količan u Topolnici, nevelikom
selu koje pripada središnjem delu sliva Porečke reke. Doduše, u prvom
heurističkom planu nisu bile pesme o Hajduk Veljku, već vlaške mitološke pesme o
postanku sveta. Za njima etnološko odeljenje Muzeja u Majdanpeku traga već duže
vreme. Ali, s obzirom na predstojeći jubilej, svi saradnici su dobili zadatak da se
posebno raspituju i o pevačkom repertoaru vezanog za Hajduk Veljka. S proleća
2003. godine agilni saradnik iz Topolnice Miroslav Petrović Amza izvestio je Muzej
da je tamo upoznao starog lautara koji zna velik broj pesama sa spiska koji je dobio
kao orijentaciju. 17) Između ostalog, upozorio nas je Petrović, taj lautar zna i pesmu
o Hajduk Veljku. Sticajem okolnosti, baš na tom delu Topolnice Muzej u Majdanpeku
ima i posebno vrednog saradnika, studenta Gorana Petrovića. Zamoljen da
nam pripremi teren, Goran je napravio skicu puta do kuće starog violiniste kojeg
je inače i sam dobro poznavao. Naoružani „lakimˮ terenskim alatom (diktafonom,
fotoapartaom, beležnicom), krenuli smo jednog julskog dana muzejskim mopedom
put Količana. Ali, na cilj nismo stigli odmah jer nam je prvi put pukla sajla, drugi
put nas je izdao karburatir, treći put se polomila nekakva osovina, četvrti put smo
sami bili zapali u neko gripozno stanje! Kada nam se konačno smilovala muza koja
brine o ispravnosti muzejskih vozila iz kategorije bicikala sa pomoćnim motorom,
kao i o zdravlju vremešnih zapisivača narodnih umotvorina – zašlo se već duboko
u avgust! Ostalo je još da se savlada brdo Količan, a ono je bilo takvo da smo morali
svom težinom od stotinak kilograma da legnemo na naš moped da se ne bismo preturili
unazad! Na kraju, put nam se isplatio: našli smo kuću ljubaznog violioniste i
gajdaša Jovana Makulovića, zvanog Vanuce Karabašu, na koju nas je Goran uputio.
Kuća, okućnica i sam domaćin bili su takvi da je samo negde u blizini falila tabla koja
upozorava da smo zašli u teren koji je pod zaštitom zakona kao ambijentalna celina
s kraja XIX veka! Kameno stepenište, kuća sa zidanim šporetom, na zidu petrolejka
jer struja ovda još nije stigla. Domaćica, smerna, blaga i tiha starica Bosiljka – nepismena,
domaćin Jovan, bez dana škole, stekao nekako ovu veštinu u vojsci, tek
toliko da može da čita krupnije naslove u novinama i sat koji drži u kutiji na zidu, da
sluša tranzistor na srpskom jeziku i da udešava budilnik po njemu kada javlja koliko
je tačno vreme tamo negde u velikom, belom svetu. Da, veli, zna sve pesme po koje
smo došli; pokazuje nam instrumente na kojima je naročito vešt: violinu i gajde!
Poslednji je gajdaš u ovom kraju i zato ima nadimak Karabaš! Ali, od očekivanog sviranja
ništa jer mu se prethodnog dana nekako omakla sekira pa je nehotice posekao
prst na levoj ruci, i to baš onaj koji je važan i za violinu i za gajde. Rana je duboka
17) Reč je o repertoaru pesama lautara Miladina Nikolića iz Duboke kod Kučeva, koji smo sačinili
početkom devete decenije XX veka i koji nam služi kao „etalonˮ za proveru svakog drugog vlaškog
lautara pre nego što se odlučimo da li ćemo snimiti njegovo muzičko umeće ili ne. To su pesme: 1)
Kînćiku alu Luna šî alu Suare, 2) Alu Majstoru Manojlja, 3) Alu Stari Novak, 4) Alu Miu Ajduku, 5) Alu
Pătru Kobiljanu, 6) Alu Ivan Babejić, 7) Alu Radu Ajduku, 8) Alu Kraljević Marku, 9) Alu Knjaz Mihajlo,
10) Alu Ajduk Veljku, 11) Alu Kralj Aleksandru, 12) Alu Śoban Kosta, 13) Alu uoică balură ku kornjică-n
gură, 14) Alu Mošnjak batrîn, 15) Alu Tudor Tudorjesku, 16) Alu Pătru ku šărpilji, 17) Alu Janko Sîrbijanko,
18) Alu Gică Kîtanjică, 19) Alu Ana ku Iljija, 20) Žuoj dă điminjacă (dă drag), 21) Trij suruorj la
fluorj, 22) Alu brad, 23) Alu balkanski rat, 24) Kum antalarit Bugari saćilji ...
323