Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
ali neprevijena; sasirena krv dobila crnu boju i obavila prst gotovo kao nokat. Zbog
toga se Jovan nada da će zarasti za koji dan i da možemo sigurno računati da će za
sledeći vikend biti spreman za svirku! Usledilo je fotografisanje u kući, ispred kuće
(sl. 1), s gajdama i bez njih: nemilosrdno mučenje „motivaˮ kome su skloni neki
provincijski etnolozi koji neće priznati nikad da slikajući ostatke minulih vremena
zapravo snimaju sećanje na svoje detinjstvo i ranu mladost! Usledilo je ljubazno
uputstvo kojim zaobilaznim putem treba ići da bi se izbegle vrleti Količana, i ovlašni
opis raskrsnice koja se ne sme propustiti ... Kratko putešestvije zamršenom topografijom
lokalnih puteljaka, između retkih njiva i usamljenih i napuštenih koliba, s
uredno složenim plastovima sena koji daju do znanja da ove pojate ipak po neko
obilazi. I konačno raskrsnica. Ali kod nje kuća koja nije bila u opisu itinerera! Pred
kućom, na tremu, visok vižljast čovek, velikog orlovskog nosa i mrkog pogleda ispod
gustih veđa „da te stra’ uvatiˮ! Stoji u hladu, gotovo nag zbog nesnosne letnje sparine,
i posmatra: kao da je neka đavolska straža, zadužena da vas ne pusti iz planine,
da vas stalno straši i vraća u njene lavirinte dok umorni i sluđeni ne upadnete u neki
ponor i postanete deo priče s kojom će se seljaci da teraju sprdnju u svojoj dokolici.
I kao što jahač u takvoj situaciji prepušta konju da bira put, tako smo mi dali gas
i prepustili se mopedu da sam odluči kuda će. A on je krenuo uz brdo prašnjavim
putem koji je vodio, ubrzo je postalo jasno, u Miroč planinu i Negotinsku krajinu a
ne u Majdanpek koji je ostao na suprotnoj strani i u koji je valjalo stići. Tako smo
se, posle pola sata lomatanja, našli ponovo pred onom kućom na raskršću. Čovek
je bio i dalje na istom mestu, i kada smo ugasili motor i zastali da ga pitamo za put
kojim se silazi u dolinu, on je pokretom ruke pokazao da neće da razgovara dok
stojimo na putu i da treba da svratimo. Pomislivši da je nagluv, ušli smo u dvorištve
i sa pristojne udaljenosti ponovili pitanje. „Neću da ti kažem dok prvo ne popijemo
po jednu!ˮ rekao je mrtav ozbiljan, i pokazao na flašu sa rakijom koja je već do pola
ispijena, stajala kraj njegovih bosih nogu. „Ne, hvala, toplo je!ˮ rekosmo, misleći na
nesnosnu letnju sparinu! „Aha, sedi onda tu, sad ću ja da donesem ‘ladnu!ˮ - reče, i
uđe u kuću. Ubrzo se vrati s polokčetom rakije, žutom ko dukat i sa graškama hladnog
znoja po kristalnom staklu, očito od dugog boravka u frižideru. „Naˮ, veli, „ova
je ladna ko led! Pij i kazuj koj siˮ. Nije se imalo kud. Tako je ovaj neobični čovek u
jednom dahu i uz sasvim mali utrošak hladne i dobre rakije, saznao i ko smo, i šta
smo, i odakle smo, i šta tražimo u njegovom planinskom carstvu. „Kažeš, bio si kod
onog nesrećnog Jovana da snimaš stare pesme! A jel’ ti taj pričao o meni?ˮ „Možda i
jeste, ali ja ne znam ko ste vi!ˮ „Sad ćeš da čuješ!ˮ reče i opet se izgubi u kući. Vratio
se sa violinom! Lautar?! Kakva neočekivana sreća! Dok je trajao obračun između
tog neobičnog čoveka i njegovog starog prašnjavog instrumenta, (sl. 2) razgovor je
tekao ovim redom: „Da li znate, možda, pesmu o Hajduk Veljku?ˮ - „Pij tu rakiju, sad
ćeš da čuješ!ˮ - „A pesmu o Suncu i Mesecu?ˮ - „Pij rakiju, sad ćeš da čuješ!ˮ - „A onu
o tome kako je bog stvorio zemlju?ˮ - „Pij, bre, sad ćeš da čuješ!ˮ Kada se štimovanje
konačno završilo, rakije u onom polokčetu bilo je za oko tri prsta manje. Tako smo
upoznali i zavoleli starog lautara Iliju Martinovića, zvanog Ljika Bocoka, tako je on
upoznao i zavoleo nas, i tako smo se iznenada i neočekivano našli u pravoj riznici
324