Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
rujem“, rekao sam, „i mi Vlasi u Homolju za retkost kažemo rar?“ Kolega, inače Srbin
iz Čačka, nasmejao se i odgovorio: „Pa dabome, jer je tvoj vlaški jezik latinski, pa se
reči moraju poklapati!“ Imao sam gotovo dvadeset i dve godine kada sam na sred
Beograda saznao da je moj maternji jezik u osnovi latinski, i to od jednoga Srbina!
Ni danas ne umem da objasnim kako sam doživeo taj ključni trenutak u mom
životu, jer mi se čini da su bili pomešani radost i bes istovremeno, jedno jer sam
shvatio da je moj skrajnuti nepismeni pastirski govor deo najznačajnijeg jezika u
istoriji civilizacije, a drugo zbog toga što to saznajem u životu tako kasno, i to slučajno.
Otada mi je omiljena zabava bila nalaženje vlaške osnove u rečniku kojim se
služi učena elita našega društva, koja sa velike visine gleda na Vlahe seljake, a započeo
sam i zapisivanje stručnih reči u nastavi likovnog i muzičkog vaspitanja koje se
lakše mogu shvatiti i objasniti pomoću vlaškoga jezika. Istovremeno sam se zareko
da moji učenici ne smeju doživeti tu sramotu kao ja, da slučajno, u belom svetu, u
poznim godinama saznaju istinu o sebi i svome jeziku.
Slika šesta: priča o levku
Pedagoški rad sam započeo u svojoj osnovnoj školi u Rudnoj Glavi, kao nastavnik
likovnog i muzičkog vaspitanja. Zbog velikog broja đaka putnika koji su se iz
okolnih sela prevozili autobusom, imali smo dva odeljenja viših razreda sastavljena
samo od učenika iz Tande, Gornjane i Crnajke, kao i Blizne i Krša, dva udaljena
reona Rudne Glave. Njih sam zamolio da mi donesu stare predmete, da ih koristimo
kao modele za mrtvu prirodu. Predmeti su ubrzo počeli da pristižu. Događaj koji ću
opisati desio se u odeljenju sedmog razreda, u kome su bili izmešani Tanđani, Crnajčani
i moji Bliznjani. Dok sam zapisivao čas, nastalo je u jednom uglu komešanje
uz prigušen smeh. Kad sam upitao šta je smešno, ustao je učenik iz Blizne i jedva se
uzdržavajući od smeha, rekao: „Ovaj iz Tande je doneo levak!“ i pokazao na učenika
iz susedne klupe. „I šta je tu smešno?“ upitao sam. „Pa on kaže da se levak kod njih
zove plnjije“! Na ovu reč prasnulo je u smeh pola odeljenja. Uvređen, donosioc levka
je skočio. „A znate li, nastavniče, kako se kod njih zove levak?“ Na moje „ne znam“,
ovaj je gotovo kroz kikot izbacio: „tolšerj!“ Sada je prasnula u smeh druga polovina
odeljenja. Ali, tu nije bio kraj nazivima, jedan učenik se pridigao i saopštio da deo
Tande levak zove „finka“. Pošto je nastao opšti smeh, ustao sam, uzeo kredu i na
tabli napisao tri pomenute reči. Uzeo sam sunđer i stavio ga na početak reči „plnjije“.
„Smešna reč, da je obrišemo?“ upitah. „Neee!“ uzviknuše u glas Tanđani. „Dobro“,
rekoh i spustim sunđer niže. „Da obrišemo onda ovaj tolšerj“? Skočiše moji Bliznjani
sa svojih sedišta, rešeni da odbrane svoju reč po svaku cenu. „Dobro, dobro“, rekoh,
„hajmo onda da obrišemo ovu ’finku’, kad vam je toliko smešna!“ Kad je i treća grupica
zavikala „ne!“, ja sam stojeći kraj table sačekao da se svi smire i upitao: „Kažete da
su reči smešne, a ne date da ih obrišem! Šta onda da radimo?“ Tajac. „Šta da radimo?“
ponovio sam pitanje povišenim glasom. Muk, i zbunjenost na licima dece. Obuhvatio
sam ih sve pogledom, okrenuo se ka tabli i kredom napravio krug oko ispisanih
reči. „Nećemo da ih brišemo“, rekao sam dok sam crtao krug, „nego ćemo sve da ih
sačuvamo!“ Kad sam se okrenuo prema učenicima, na licima im je bio osmeh, a kroz
20