Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Izabrane studije iz vlaškog folklora
seme zla, već je kriva Satana što mu nije rekla da je trudna, da u stomaku nosi sedam
malih đavola koji, ako se rode, mogu da budu veliko zlo!
Bog je bio toliko dirnut sudbinom „sirote” Satane, da je odmah pozvao svetog
Petra i naložio mu da napiše „sitnu knjigu” Simpetruu i naredi mu da siđe na zemlju
i dovede svetog Iliju. Pijani gromovnik se, izgleda, sasvim oteo; Bog ne zna gde se
on nalazi, niti šta radi i Simpetrua šalje u poteru zbog toga što je Simpetru „čovek
srećne ruke” i može sigurno da ga nađe, ali mu ipak predočava da ga ne čeka lak zadatak,
da će morati da prokrstari celu zemlju uzduž i popreko. Kad nađe Iliju, neka
mu kaže da se odmah vrati na nebo i dođe kod Boga, pravo u njegovo „dvorište”, i
da mu objasni ko ga je naveo da se tako napije i da bez milosti ubija đavole. Ilijino
istrebljivanje đavola Bog smatra grehom (!), i ne krije da je zbog toga besan. 14)
Simpetru je prokrstario celu zemlju i na kraju našao Iliju kako leži na tlu,
pijan, prljav i raščupan. Od „svetačkih” oznaka imao je kraj sebe samo štap, ali nije
sigurno da li je to žezlo, ili motka kakvu nose skitnice i beskućnici. Izgledao je tako
ružno da se Simpetru uplašio. Ipak ga je probudio i objasnio mu da dolazi po nalogu
Boga. Podsetio ga da je svetac, ali da je počinio zločin i da zato treba odmah da se
javi Bogu i da mu razjasni zbog čega je to uradio.
Probuđeni a mamurni Ilija ljutito viče na Simpetrua da ga ostavi na miru; tera
ga da se vrati odakle je došao jer nema šta da traži na zemlji: pobivši sve đavole, on
je nju očistio od zla! Doduše, jedan mu je đavo utekao, šmugnuo mu je ispod ruke
i sakrio se pod korenje. Zna Ilija da je to najstariji đavo među đavolima – Satana,
đavolja mati, ali – sudimo između redova – misli da ona više nije opasna, jer smrtno
preplašena boravi u dubokom jazu i u strahu od njega ne sme više nos da promoli!
Videvši Iliju u onakvom stanju, Simpetru nije ni sačekao odgovor, već se preplašen
dao u beg. Ilija se pridigao, i kad je primetio da je božji kurir nestao, ponovo
je upregao konje u dvokolice i krenuo za njim, na put kod Boga. Usput je i dalje grmeo
i treštao, nemilosrdno ubijajući na sve strane!
Kad je stigao kod Boga i suočio se s njim, kao da se naglo otreznio. Shvatio je
da je pogrešio, da je učinio zlo ubijajući đavole, ali se pravda da je to radio u želji da
zaštiti Boga, jer su toliko namnoženi, mogli da pokvare odnos Boga i svetaca. Naziremo
da je suština Ilijinog greha oholost: pokušao je da se uzdigne iznad Svevišnjeg,
petljajući se u poslove oko njegove zaštite. Shvata to Ilija ali ne zna odakle mu takva
pomisao (stih 151); verovatno mu je došla na um kada se opio, sugeriše nam pevač.
Svetac priznaje da je razočarao Boga, da je oskrnavio slavu i večeru na kojoj je bio
gost, opisujući slučaj sa odbeglom Satanom, koja je „đavo najstariji” i stoga najveće
zlo i izvor opasnosti, svetac – čini nam se - pokušava da se spasi tako što će privoleti
Boga da ga pusti da posao sa đavolima završi do kraja. Jer opasnost nije otklonjena
dokle god je Satana u životu.
A onda, neočekivano, Bog zavlači ruku u nedra i odande vadi - nikog drugog -
do Satanu lično! Pokazuje je Iliji, narodski rečeno, „tura” mu je pod nos. Sveti Ilija je
14) Stih 101: „Kă mj-a dus sufljet la gušă!” koga smo - držeći se njegovog smisla – preveli frazom
„Jer je meni dojadio!”, doslovce glasi: „Jer mi je ’doneo’ dušu do guše!”, što je, u psihološkom smislu,
znak velikog besa, toliko velikog da se čovek guši od njega.
297