Paun Es Durlic Rumânjii na zálasku sunca - Româńii în apus de soare

Paun Es Durlić
partijske ćelije, zreli da se ponesu sa nastalom situacijom! Ne znam koliko je zatvorenih
sastanaka održano dok neko od mojih profesora nije odlučio da mene, kao
Vlaha i primernog učenika završne pete godine, pozove na jedan od njih. Taj sastanak
je bio već uveliko trajao kad su me pozvali da uđem, a to sam zaključio po dimu
od cigareta kog je prostorija bila puna, i po licima profesora koja su sva od reda bila
smrknuta. Odmah sam zapazio prof. Kmeča koji je crn u licu sedeo sam u jednoj
školskoj klupi, a u ruci je držao svežanj papira ispisanog rukom. Čim me je predstavio,
profesor koji je predsedavao zamolio me je da im iskreno kažem da li bih voleo
da učiteljsku školu učim na vlaškom jeziku. Odgovorio sam gotovo istog trena da ne
bih „jer ni sa ovom diplomom na srpskom jeziku ne znam da li ću naći posao, a važi
za celu Jugoslaviju! Sa tom na vlaškom, mogao bih da se javljam samo na konkurse
okačene po banderama između Kobišnice i Kučeva!“ „Eto, vidite!“, rekao je predsedavajući
masi skrivenoj u dimu, a onda se okrenuo prema meni, i uz osmeh pokazao
glavom da mogu da izađem. Krajičkom oka sam uspeo da uhvatim trenutak kada me
je prof. Kmeč gotovo pokosio ljutitim pogledom. Iako sam kao jedini učenik škole
koji je kod osobenjaka Kmeča učio dva instrumenta, trubu i harmoniku, iako sam
upravo kod prof. Kmeča uveliko spremao diplomski rad iz delikatne stručne oblasti
muzičkog opismenjavanja dece, prof. Kmeč mi nikada nije o ovome događaju
rekao ni reči, a još manje o njegovoj političkoj pozadini. A kakav je bio naš odnos
neka posvedoči još ovaj detalj. U trećoj godini napisao je samo za mene kao trubača
poseban aranžman za Mocartov „Turski marš“, koji sam na godišnjoj priredbi škole
odsvirao uz pratnju velikog školskog orkestra sastavljenog od harmonika i violina.
Slika treća: ujna Stanka
Kad sam posle pet godina završio srednju školu i došao kući sa diplomom,
majka Gergina je već treću godinu bila udovica, jer je moj otac Stevan poginuo na
lokalnoj trafostanici koju je održavao kao električar. Želela je da me dočeka što svečanije,
pa je pripremila ručak na koji je pozvala i komšije. Među prvima je došla
najbliža susetka, ujna Stanka, jedna dobra i prostodušna žena koja nije išla u školu,
pa ni srpski nije znala, sem po neku reč koju je pokupila od trojice sinova. Kad me
je videla, vidno se obradovala i uzviknula: „E, dođi Paun!“ Ja sam joj odgovorio na
vlaškom da sam došao, i pitao je, opet na vlaškom, kako je. Držeći me za ruku, odgovorila
je na srpskom: „E, ja dobra, dobra!“ Još nekoliko minuta se nastavio razgovor
u tom stilu: ona srpski, ja vlaški, a kad je shvatila da ja govorim vlaški razrogačila
je oči, trgla ruku, naglo se uozbiljila i u nevereci obratila majci: „Gergino, pă Paun
al tjeu vorbjašće rumînjašće?!“ („Gergino, pa tvoj Paun govori vlaški?!“) Zauzeta postavljanjem
stola pod jabukom u dvorištu, majka je dobacila: „Pă, vorbjašće, dakum!
Đi śe sî nu vorbjaskă?“ („Pa govori, naravno! Zašto ne bi govorio?“) Posle kraće pauze,
ujna Stanka je povišenim glasom, gotovo ljutito odbrusila mojoj majci: „Gergino,
jo s-a fi gaćit atîća škualje, n-a fi măj vorbit rumînjašće njiśkînd!“ („Gergino, ja da sam
završila tolike škole, ne bih govorila vlaški nikad!“)
Dobio sam rečenicu koja se kao crv uvukla u mene, pa sam ostatak života
posvetio traženju odgovora na pitanje koji su bili njeni koreni, jer ujna Stanka nije
18